Plastično voće

Alexandria/Mount Vernon, Virginia

intro soundtrack: "Killing an Arab" - The Cure
Staring down the barrel
At the Arab on the ground
See his open mouth
But I hear no sound

Kroz prozor svake noći gledam dva paralelna zraka svetlosti uperena u nebo, memorijal žrtvama 9/11 napada. Prekopavanje po leševima se po običaju koristi u političke svrhe. Te tu nema ništa novo. Zanimljivo mi je samo da pomenem neke cifre: u 9/11 napadu je poginulo oko 3000 ljudi; svaki dan širom sveta umre 26.000 dece !!! Sumnjam da se iko njih priseća. Svaka udovica vatrogasca ili policajca poginulog u napadu je dobila $1.000.000. Interesenatno je pogledati ponekad cifre i iz 2. svetskog rata. Svi znamo ko su ultimativne žrtve Nazi progona (6 miliona Jevreja iz raznih zemalja). U istom ratu je izginulo 20 miliona Rusa. Da li se neko seća Jermenskog holokausta iz 1. svetskog rata? Da odmah preduhitrim mašanje za antisemitizam i rusofiliju. Poenta: neke žrtve i nesreće ostanu nepravedno zaboravljene. A i ove upamćene se ne pamte zbog žrtava, nego zbog interesa.



Pored politikantske nekrofilije ima i vedrijih (smešnijih?) tema: predizborni mitinzi. Obama se ponaša kao da je već predsednik, ali zato ima pravi vatromet i lepo vreme bez obzira na masovni republikanski moleban za kišu. Prizivanje kiše kapiram treba ostaviti onom utanjenom sloju originalnih stanovnika "novog sveta" pre Kolumba. McCain je imao vatromet na ekranu, a ispod debelog leda i snega je iskopao wannabe potpredsednicu čija je ćera zatrudnela sa 17 bez da se prethodno udala kako gospod bog i nalaže. Ako volite cirkus, republikanska konferencija je ipak bila pravi izbor: debeli, beli i bogati ljudi sa smešnim šeširima. Pomenuta snežna kraljica pored ostalih hitova ima navodno zabranjivanje knjiga (impresivnu listu videti ovde). Kapiram da bi se iz plamena zapaljenih knjiga pojavili duhovi McCarthy-a, Nixona, J Edgara... Ako ništa drugo, pokupili su svu medijsku pažnju. Demokrate obećavaju promenu, a republikanci obećavaju... promenu. Nadamo se da je izvesno ko će biti novi predsednik, ali da vidimo šta je bilo sa prvim. Pravac Mount Vernon, nekadašnje imanje Džordža Vašingtona.



Na putu prema odredištu stajemo u gradu Alexandria. Nije baš na moru kao ona originalna, niti ima baš neku impozantnu biblioteku, ali zato ima svetionik. A svetionik je zapravo masonska loža i spomenik prvom predsedniku SAD i izgleda "even better than the real thing", kao na nekom filmskom setu. Originalni svetionik na obali sredozemlja je davno uništen i postoje samo crteži i to razni. Ovaj spomenik izgleda kao kada biste napravili anketu "kako je izgledao aleksandrijski svetionik", pa od toga sastavili nacrte. Opšte kolektivno mesto, napeglano i lagano diznifikovano. Fenomen "lepši i stariji" ćemo svakako obraditi u zasebnoj priči.

Grad šmeka na gothic charm Georgetowna u Washingtonu, ali onako sa laganim dodirom juga. Na ulici King možete naći knjižaru sa polovnim knjigama koja ima neviđene naslove i to za budzašto, odličnu striparnicu i prodavnicu retkih plakata. Ulazim unutra da zavirim šta ima. Čisto blago: jedna kopija postera Julesa Cheret-a s kraja XIX veka, inače čoveka koji se pojavljuje na početku svake pisane istorije postera; čuveni "Bob Dylan" Miltona Glasera; veliki izbor plakata zlatne ere Hollywood-a; i ko zna šta sve još... Ljubazni vlasnik mi je dozvolio da fotografišem radnju, dok su mi bale išle na usta. Ništa lepše od nestabilnog medija kao što je papir i to po zamašnim cenama. Dalje niz ulicu je otrcana rupa koja prodaje samo fish&chips. Jede se strogo rukama i na umašćenom papiru. U malom lifletu čitam o poznatim stanovnicima devičanske Aleksandrije: noir country pevačica Neko Case, bubnjar benda Police, Stewart Copeland i njegovo visočanstvo The Lizard King, Jim Morrison iako ga automatski uvek vezujemo za L.A. Morrisonovi su se selili zbog oca koji je bio oficir, pa je Jim završio "George Washington" srednju školu u Aleksandriji. Možda je tu već čitao Ničea i Brehta i zamišljao kako je to pogledati smrti u oči, a ne umreti. Ko će ga znati...

Pola sata vožnje odatle parkiramo se pred Mount Vernonom. Dok Stiven kupuje karte za ulazak ja blejim unaokolo. Na ulazu stoji tabla "George and Martha Washington". "Hej Dži, pa ovi se zovu kao ono dvoje iz Olbijeve drame." (Ko se boji Virdžinije Vulf?). Napola rečenice sam skapirao kakvu glupost odvaljujem i to onako naglas, ali je bilo već kasno. "Erm, da. Olbi je mislio na OVO dvoje kada je pisao "Who's afraid of VW?"



Na ulazu u objekat je oduži red, a posetioce zabavlja domaćica lično, "Martha Washington". Svi stoički čekaju na red da uđu unutra, a meni se već puši. "Martha" ide od jednog do drugog i prijateljski ćaska. Jednog klinca uči kako da se lepo nakloni pred devojkom. Joj, ako stigne do mene, moraću da se uzdržavam od Olbijevih citata tipa: "Let's hump the hostess." Lagano nas je preskočila kao da je pretpostavila šta mi se mota po glavi i krenula da gnjavi žrtve iza nas. Entuzijastične starije tete iz udruge poput "Kola srpskih sestara" nas usmeravaju kao ovce i uzgred ispaljuju neke random istorijske fakte. Podeljeni na grupe od po 10-15 ljudi ulazimo unutra. Drečavo zelena trpezarija prepuna starinskih drangulija. Iskreno rečeno, kad vidite jednu memorijalnu kuću, videli ste sve. Sređena scenografija u koju ne možete da uđete. Vodič nam priča kako je Džordž bio sklon dizajnu enterijera i kako je sve sam smišljao i uređivao. Izgleda da je bio veći queen od Lincolna. Od raznih portreta, gipsanih girlandi, rustičnog ali classy nameštaja meni najviše privlači pažnju veštačka hrana na trpezarijskom stolu. Šnicle kao da su sad pečene, sveže kuvani gumeni krompir i polirano voštano voće. Neviđeno realistično, opet na liniji aleksandrijskog svetionika.

Idemo kroz hodnike, obilazimo spavaće sobe sa neverovatno malim krevetima. Čipka, vezovi, pa opet malo portreta. U hodniku jedan vodič priča o funkcionisanju čitavog domaćinstva koje je dakako počivalo na roblju. Ali nije to bilo tako loše, kako nastavlja vodič, Washington se veoma lepo odnosio prema njima i ovi su živeli mnogo lepše nego oni sa dalekog juga. Neke je čak poveo sa sobom u Njujork da budu deo osoblja za vreme njegovog predsedničkog mandata. Uostalom u to vreme je bilo sasvim normalno imati robove i George se zbog svoje političke karijere nikada javno nije usprotstavio robovlasništvu. Sasvim razumljivo, jel'. Ja stojim ukopan i ne verujem svojim ušima. Zaboravih da vam spomenem. Vodič je bio crnac.
Kako kada mi je jedan prijatelj (koji se inače bavi socijalnim pitanjima manjina) pričao o razgovoru sa Romkinjom ('gankom?) u autobusu koja se nabila uz prozor jer je naviknuta da se ljudi klanjaju njene aure. "Pa živimo tako... dobro. Dođu ponekad (ne znamo ko to tačno) i donesu neke lekove. Samo da nam ne curi kroz krov. Nije loše."

Silazimo dole da obiđemo kuhinju gde opet nailazim na fenomenalne primerke veštačke hrane. Sve lepo drveno i rustično, a drugi vodič (bela žena iz "Kola američkih sestara") priča šta se tu kuvalo uz presecanje istorijskim faktima o Lafayette-u i Adamsu i dodacima kako Washington nije nosio periku nego je puderisao kosu i kako je pogubio sve zube dok je stigao na mesto predsednika. Niko ni da zucne o njegovim religijskim ubeđenjima. Čovek je bio pripadnik tada glavne Anglikanske crkve i bio je više nego poznat po religijskoj toleranciji. Svi su dobrodošli koje god ne/vere bili samo da su dobri građani. Ovi sada, posebno iz republikanskih redova, su totalno zaboravili na glavne vrednosti na kojima im je zasnovana država. Između ostalog i jasna granica između crkve i države. Na dolaru i dalje stoji "In god we trust". U kog to tačno boga, ne znamo. Lord almighty se ne vadi iz usta prilikom bilo kakvog javnog govora, a reći da si ateista se ravna sa izjavom da si član Al-Kaide. Mogao bi George malo da se povampiri i pripodseti ovu bagru odakle se krenulo i gde se završilo.

Umakli smo od Martha Washington sestrinstva i prošetali lepim vrtovima sa pogledom na reku Potomak. Čitavo imanje je jedna velika fabrika za pravljenje hrane i opsluživanje gazdinstva. Nailazimo i na groblje robova koji su tu radili, sa uglavnom neoznačenim grobovima. Tu negde iza ugla je i grob njih dvoje. Ništa glamurozno, niti preveliko. Dve ploče i dva obeliska.

Nećemo da mu oprostimo roblje, ali je ipak bio velika faca i verovatno zaslužuje da se svaka druga ulica i okrug, a da ne spominjemo grad i državu zovu po njemu. Sada svaka šuša koja se domogla presedničke stolice dobije neki objekat, kao što republikanci kada se dočepaju vlasti sve živo zovu Reagan. Da ima pravde i smisla za humor osrednji glumac bio bi sahranjen u zagrljaju Margaret Thatcher.

Ove nove šuše uglavnom prete kako će ljudima biti da pobedi onaj drugi. Strategija poznata u Srbiji sa poslednjih izbora kao "buuuu, devedesete!!!" Da li će da pobede John Bush McCain/Sarah Cheney Palin ili će Amerika stvarno da se probudi, videćemo 4. novembra. A onda 5. novembra dok se u Britaniji tradicionalno spaljuje lutka katoličkog anarhiste, ovde bi moglo nabijanje na kolac jedne male glave sa nablizu okicama i velikim ušima.
I nije to sve. Jel to neko spominje 'Ladni rat 2?


outro soundtrack: "Dawn's Highway" - The Doors
Indians scattered on dawn's highway bleeding
Ghosts crowd the young child's fragile eggshell mind.
...
Blood will be born in the birth of a nation
...
Indian, Indian what did you die for? Indian says, nothing at all.

PS

Božićna čestitka iz 2006 gde smo navodno glumili Džordža i Martu iz "Who's afraid of Virginia Woolf?" (Mene mrzelo da smišljam Liz Taylor drag.) Mada je više ispalo "Wall Street" meets "Midnight Cowboy".

---

The Plot - Will Eisner
Willu Eisneru veovatno pripada zasluga za ustanovljavanje grafičke novele kao literarne forme. U pitanju je jedan od kultnih likova američke strip scene, a umro je pre tri godine. U njegovu čast je ustanovljena i nagrada Will Eisner Comic Industry Awards. Pred kraj života je uspeo da završi delo na kojem je radio više od dvadeset godina: The Plot: The Secret Story of The Protocols of the Elders of Zion. Radi se o istorijskoj analizi ozloglašenih "Protokola sionskih mudraca", jednoj od najubitačnijih knjiga (pored Biblije) svih vremena, a u formi grafičke novele. Da je dotično delo falsifikat je nekako postalo svima jasno, ali nažalost ljude često uopšte ne zanima istina nego pokriće za svoje postupke. Uzor za falsifkat je pamflet Mauricea Jolly-a "Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea" nastao 1864. a uperen protiv političke represije Napoleona III. Tu skačemo na kraj XIX veka gde su se konzervativci u Rusiji uplašili da car Nikolaj II pada pod uticaj modernizatorskih ideja. Mora se naći neki čvrst dokaz protivu zavere boljševika, a žrtveni jarci će po običaju biti Jevreji. Angažovan je uvežbani falsifikator Mathieu Golovinski da isprodukuje nešto što pre. Ovaj stisnut tesnim deadline-om pretabava "Dijalog u paklu..." sa nekim omanjim izmenama i prilagođavanju potrebama. Optužnica protiv belosvetske jevrejske zavere je prošla kod ne previše bistrog cara. Džaba posla, pošto će istom crveni uskoro doći glave. No, konzerva sa crvima je ipak otvorena, a poklopac se zagubio. Bez obzira na raskrinkavanje spisa od strane novinara Time-a iz 1921. "Protokoli" se prevode se na mnoge jezike i šire kao virus. Spominju se naravno u Goebbelsovim dnevnicima kao i u "Mein Kampfu". Posle rata i sve do danas stari vampir nikako da umre. I dalje mogu da se nađu kopije svuda po svetu, studenti u Kaliforniji ga koriste u svojim protestima ne znajući šta je to zapravo... Neko mi skoro reče da uvek može da se nabavi ispod tezge u knjižari na trgu Nikole Pašića.
"The target is easy to find because the enemy is always THE OTHER." Zvuči li poznato?


True Blood (HBO)
Uz dosta bledunjavu kampanju (krvava usta koja se oblizuju... ima li opštijeg mesta?) HBO je konačno startovao svoju vampirsku seriju "True Blood". Bazirana je na knjigama Charlaine Harris koja je, kao i koleginice joj Poppy Z Brite i Ann Rice, sa američkog juga, plodnog tla za vampirsku mitologiju u ovom delu sveta. Da vidimo gde se dalje maklo u mitologizaciji krvopija. Postali su ravnopravni građani kao i smrtnici i ne spopadaju ove druge pošto je izmišljena sintetička krv koja im podmiruje potrebe. Srebro i sunčeva svetlost su i dalje velika opsanost. A do kočeva, svetih vodica i rapeća još nismo stigli. Dobro, i gde je tu konflikt? Ideološki se valjda za sad cilja na onako humanu sklonost ka uništavanju svega što je manjinsko i drugačije. Smrtnici se baš i nisu navikli da im vampiri šetkaju unaokolo. Može da vam prismrdi i na večitu hladnoratovsku temu bodysnatchers-a. (Svako malo izađe neki remake, sve gori od goreg). Radnja je smeštena dakako na jug (Louisiana), a seriju je producirala ekipa "Six Feet Under". Glavnu ulogu je dobila poodrasla oskarovka Ana "You can't leave the piano!!!" Paquin, a ostatak je pristigao naravno iz Kalifornije i priča južnjački kao što Madonna govori "britanski". U pitanju je južnjačka zabit gde ne očekujete baš doterane valley girls, niti Santa Monica Blvd gay frajere sa nadrkanim stavom. Ok, umetnička lenjost (ili catch koji još nisam provalio?). Ovakav bućkuriš ume da zasmeje u jednoj od uvodnih scena gde očigledna california girl, uz to još i tamnoputa, radi u nekakvom hipermarketu. Jako vidljivo nezadovoljna svojim poslom čita "The Shock Doctrine" od Naomi Klein (nice touch kao i Bodrijar u Matriksu) i odjebava debelu white trash tetu koja je došla nešto da se žali, sa sve "you can't fire me, I quit" i posezanjem za rasističkom kartom. Sukob je počeo da se dešava na liniji vampiri kao žrtve i smrtnici koji im cede krv jer ova navodno radi kao afrodizijak. Lovci postaju žrtve. Anna P, koja inače čita tuđe misli, baca oko na vampira koji je zabasao u njihovu nedođiju. Brat joj završava upetljan ubistvo prostitutke... itd. Valjda od ovoga nešto i ispadne.
Kad smo već kod vampira, pre dva meseca je izdat Dreyerov "Vampyr" na dva DVDa sa restauriranom verzijom iz 1998. uz dokumentarac o autoru, esejima Mark le Fanua i Kim Newmana i raznim dodacima. Preporučujem za gledanje, posebno ekipi koja radi "True Blood".
www.hbo.com/trueblood

---

privatna galerija
Mount Vernon
http://picasaweb.google.com/macasev/MountVernonVirginia
Alexandria
http://picasaweb.google.com/macasev/AlexandriaVirginia

izvori dodatnih fotografija:
www.amazon.com
www.hbo.com

Američka gotika

Hebron, New York

intro soundtrack: "I Wish I Was The Moon" - Neko Case
Last night I dreamt I had forgotten my name
'Cause I had sold my soul
but awoke just the same
I'm so lonely
I wish I was the moon tonight

Ako želite da stvarno upoznate Ameriku onda je najbolje da se klonite velikih gradova i uputite u najbližu vukojebinu. S obzirom na mesto gde smo zašli pre jedno dve godine i njegovu eko strukturu, možda mu bolje pristaje medvedojebina. Hebron u državi New York, na granici sa Vermontom. Njujorčani uporno insistiraju na onom City u New York City da bi se razlikovali od ostatka države New York i to sa dobrim razlogom pošto su NY i NYC sve samo ne slični. Razlika se podvlači i time što se sav taj ostatak zove Upstate New York, a NYC visi dole kao patrljak. Bio je kraj avgusta baš kao sada, lepo vreme za vožnju po countryside-u. Ostavili smo za sobom City i krenuli put valovitih zelenih brda i majčice prirode. Pomenuta majčica je ipak dozvolila da se tu razviju urbana staništa, ali sa nazivima poput Berlin, Austerlitz, Lebanon, New Lebanon, Canaan, Dover, Cambridge i naravno Salem (onaj legendarni je u Massachusettsu). Kako se krećemo dalje ka severu, temperatura lagano opada, a oblaci se nešto mrče po nebu. Atmosfera mi je taman legla da svaku usputnu kuću vidim kao Bates Motel. Obećava.

Na putu smo se naravno zagubili (ovaj put nije bila moja krivica) i stadosmo u nekakvom gradiću čije sam ime zaboravio. Kuće i zgrade od crvenih cigala, na ulicama ni žive duše i ne znam koga da pitam za pravac. Dok se Stiven uputio u potragu za živim stvorom, meni je privukao pažnju obližnji izlog u kojem se reklamira istorijska brošura o poznatim ubicama iz kraja. Welcome to American gothic. Nepotrebno je navoditi koje su mi se scene i iz kojih filmova automatski odmotale u glavi. Nastavljamo dalje, počinje neka sitna kiša da sipi. Skrećemo na jedan mnogo sporedan put i konačno posle par telefonskih poziva (ako imate sreće da uletite u prostor sa dometom) stižemo na odredište. Hebron Hollow, farma pored pomenutog gradića Hebrona.

Prijatelji iz Bostona, on kompozitor, ona balerina sa doktoratom o Ničeu, plesu i religiji, sa četvoro dece (od 2 do 13 godina), su u jednom trenutku rešili da im je dosta grada i da je najbolje rešenje da kupe farmu i žive svoje umetničke snove u nepatvorenoj prirodi. Od čitavog koncepta (new age, healthy living in touch with your true self) mi se već digla kosa na glavi, ali kako radoznalost uvek prevagne, ovo je moralo da se overi. Farma je kraj puta, a unaokolo nema ničega osim pomenute prirode u obliku valovitih zelenih brda, šumaraka i pokojeg jezerceta. Kako ću ja bre ovde da proverim poštu? Izdržaćemo valjda tri dana.



Nasmejani domaćini nas dočekuju na poljani ispred kuće. Osmeh je onako u fazonu "progutao sam nešto mnogo dobro", "baš sam sad razgovarao sa Isusom" i "sad ćemo da vam pokažemo šta je prava stvar". Četvoro neverovatno disciplinovane dece za svoje godine se uljudno pozdravlja. Ako zanemarim grozan kašalj koji me spopadne od svežeg vazduha, sve me podseća na posetu baki u Tominom Gaju u Lici. Sve je nekako vlažno i buja, vazduh je neprijatno čist (ali se naviknete ubrzo), dominantne boje su zelena i plava, a tišina je zaglušujuća. Izgleda da neće ovde biti tako loše, bar za odmor. Kuća je drvena kao i većina američkih kuća, a upadljiv je nedostatak televizora. Smešteni smo u njenu radnu sobu koja je pretrpana knjigama o feminizmu, Ničeu, Lakanu i tome sl. On svoj studio ima u dnevnoj sobi sa velikim koncertnim klavirom i računarom (tu mi je već malo laknulo). Izašao sam napolje na trem da pripalim jednu, da bi posle par minuta najstarija ćerka J sva izbezumljena došla da mi kaže kako ne bih trebao ovde da pušim pošto će njene mačke dobiti rak. Doooobro. Prelazim put i sedam na oboreno stablo. Nećemo da trujemo mace.

Večera je strogo vegetarijanska, a pre jela se obavezno moli. Molitva je neka mešavina hrišćanskog zahvaljivanja i new age mantre sa završnim pokličem. Poštujem vegetarijance i vegane i njihove navike tipa nećemo da jedemo Bejba, Bambija ili Miss Piggy, (druga je priča kako te emocije idu iz crtanih filmova, a ne pravih životinja), ali ne mogu bez mesa. Ima i taj simptom u vegetarijanaca koji potvrđuje moju tezu da smo ipak mesožderi, a to su mnogo opaki gasni nusprodukti. Uz večeru ide opuštena ćaska. Farmu su kupili nedavno i trebalo im je pola godine da je srede. Bilo je pacova na sve strane, instalacije baš i ne rade, zidovi nekako stoje, a okolni ambari su u ruševinama. Ona sprema svoju novu knjigu "Šta možete naučiti od svog tela", a on priprema novi muzički softver i pomalo komponuje za novi CD (Keith Jarett type of music). Planiraju da otvore umetničku koloniju za ljude sličnih sklonosti ka naturi. Izgledaju prilično srećno. No, kapiram da su i stanovnici Mansonovog Barker Rancha izgledali srećno.

Klinci stvarno izgledau preozbiljno, za razliku od bostonske škvadre koji su nesavladivi (penjanje po zidovima i glavama, postavljanje čudnih pitanja, tovarenje junk-foodom, piljenje u TV...) [Am Tidbit br 7]. Najmlađi, K, je i dalje beba, veoma prijateljska i mazna. Petogodišnja Ky obećava da će biti jako zgodna devojka čim poraste i sa neverovatnom svešću o sopstvenom telu (što je valjda od majke pokupila). Dvanaestogodišnja J, osim što zazire od mene (neki čudan lik sa čudnim akcentom, pa još i puši) obožava konje i američku istoriju. Najstariji, Jo, sa svojih četrnaest godina se ponaša kao da već ima 35. Hrani živinu, ide u nabavku i kao da ima nekakav čudan opterećujući osećaj da mora da bude ozbiljan i odgovoran. I oni izgledaju srećno, ali nekako neopušteno i sa moje tačke gledišta kao da postoji neka nametnuta nesloboda i disciplina, a sve za njihovo dobro. Korišćenje dezodoransa je zabranjeno i kao i svakojakih nezdravih hemikalija. Samo prirodno.



Stiven i ja se ujutro iskradamo da obiđemo krajolik koji je stvarno fascinantan. Izgleda kao da ga je Ang Lee slikao. S jednog brega na drugi, pa kroz šumarak, pa na jezero. Oni na svom imanju imaju jezero?!!! Tu sam kupljen. Voda sa lokvanjima i nebom i brdima koja se ogledaju na površini. Sedamo u kanu da veslamo. Lagano klizimo po površini vode, a u daljini se vidi dabrova brana. Ovako na vodi sve izgleda skladnije i lepše. Umesto da se opustim, ja neprestano škljocam kamerom. Preuzeh komandu nad kanuom. Stvarno dobar osećaj. Još pola sata obilazimo okolinu i ja kapiram da ovde više nema bog zna šta da se vidi. Šta ćemo još ceo dan ovde? Posle sam se sam uputio u šetnju putem. Bandere, pa drveće, pa brda, pa bandere, drveće i brda... malo gore malo dole.



Nego, nismo ovde došli samo da se smucamo i odmaramo, nego i da radimo. Jel? Nisam znao. Domaćin nas poziva da zajedno sa njim opravimo ogradu za novo tele koje su nabavili. Ok, fizički rad tog tipa stvarno mrzim. Nema tu ništa terapeutski, samo smaranje i znojenje, ali red je da se domaćinima izađe u susret. Ograda je sređena, pa je sada na redu kokošinjac. Pomenuti pacovi koji su izbačeni iz kuće sad napadaju piliće i kradu jaja. Ni one dve mačke valjda ne pomažu. Zakucavamo neku dodatnu mrežu na kokinu kuću. Sledi cepanje drva za zimu. To me je deda isto nekada davno učio u pomenutom Tominom Gaju. Centrirate, zamahnete i mlatnete. Posle par neuspelih pokušaja mi se sve vratilo (to vam je kao vožnja bicikla). I mnogo je fin osećaj. Onako ličite na svog tatu. Mačo, domaćinski. Uskoro sam prepustio sekiru domaćinu i udaljio se sa bebom K. Donja fotografija kao da je screenshot trailera za "Brokeback Mountain 2".



U sumrak kao na moru možete da pratite kako se svetlo sporo menja. Posle večere izlazim napolje da pripalim još jednu pre spavanja. Noću je nebo potpuno crno i vide se zvezde. Mrak i tišina. Motam po glavi domaćicine priče o prirodi. Stvarno smo se umotali u mnogo slojeva civilizacijskih tekovina, pa zaboravili kako izgleda to odakle smo krenuli. Zvezde se ne vide od svetala velegrada, a nebo noću nikad nije crno nego onako od žućkasto sivog do pepeljasto tamno plavog. Komunikacija se polako pretvara isključivo u čitanje emailova, razgovor telefonom ili već neki vid online druženja. Miris tuđeg tela (ako izuzmete letnju gužvu u prevozu) smo zaboravili od silne hemije kojom se maskiramo. Tišina ne postoji. Izgleda da se bojimo da ćemo čuti nešto što dolazi iz nas, pa smo se okružili bukom. Kao što smo sve osvetlili da to isto i ne vidimo. Medijski smo pridavljeni da ne bi slučajno upotrebili sopstveni mozak. Kupovanje vrednosti se pretvorilo u vrednost samu, a sadržaj se negde pogubio. Jedemo brzo, šta stignemo i bez razmišljanja odakle je to stiglo, od čega je i šta nam radi.
Da, i? Pa ništa, samo naglas razmišljam. A razmišljanje mi je uskoro prekinula vizija neke "Hills have eyes" scene. Nekakva stvorenja (produkti međusobnog parenja, pa još i mutirani od misterioznog svemirskog zračenja) izlaze iz tog neprozirnog mraka, okupiraju kuću i svašta nam rade. Zagledavanje u sopstvenu suštinu ću ipak ostaviti za neki drugi put.

Na povratku u "civilizacijske tekovine" zastali smo opet u jednom gradiću da se nagledam još malo "small town horror" scenografije, kao u rodnom mi Bečeju. Kišica opet novembarski sipi, putevi vlažni, sve je dobilo prigušen ton. Zavese na svim kućama su navučene, zastori spušteni. Na obližnjem dečijem igralištu se skupljaju neke vranolike ptice ("Birds"?). Mogao bi 'ladno da uleti i Vojislav Ilić sa "Čuj kako jauče vetar niz puste poljane naše i guste slojeve magle u vlažni valja do, s krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom, mutno je nebo svo". Špicasti toranj crkve u daljini bode nebo. Ljudi nema. Vreme stoji. Ili ne postoji?



Bež'mo odavde! (Kao poslednja scena Bergmanovog "Fanny and Alexander", gde Alexandra sapliće duh. Možeš da bežiš, ali pobeći nećeš!!!)


outro soundtrack: "Nature Boy" - Miles Davis
(Jedna od najurbanijih (mrzim ovaj pozerski epitet, al šta sad) numera ikada skladanih. Vlažne ulice, ulična rasveta se reflektuje po asfaltu, negde oko 3 ujutro, nema mnnogo ljudi napolju, a Miles vam trubi u uvce.)

---

Rattus Urbanus
Potpuno automatski reagujem kada ugledam zmiju ili pacova. Osećam neki pritisak u ušima i u mestu se ukopam i čekam da "opasnost" prođe. Amerika se pobrinula da na ulicama više nema pasa i mačaka lutalica. Za pse manje više, ali ulične mace mi stvarno fale. Kao u Rimu ili Istanbulu, izvaljene po ruševinama ili u poseti restoranima. Ne želim ni da znam na koji su se način oslobodili ovih dragih živuljki, ali su svakako poremetili urbani ekosistem. Zaboravili su na jednu kariku u lancu, pacova. U odnosu na ono na šta sam se inače navikao, ovde su gradovi prepuni pacova i veverica. Veverice nekako slatke, iako ih ljudi zovu "rats with bushy tails", ali za pacove mi je trebalo dosta vremena. Jednog nesretnog sam jednom zgazio biciklom ispred apoteke. Dok sedite u praku i čujete šuškanje, verovatno je pacov... ako imate sreće onda je veverica. Pretrčavaju staze, ne biraju mesto gde će da se pojave, nekako naviknuti na suživot sa ljudima. Sve me podseća na onaj film Krsta Papića "Izbavitelj" (ako neko ima kopiju neka mi javi). Robert Sullivan je pre par godina napisao i knjigu o urbanim pacovima posmatrajući ih po Njujorku. Svojevrsna paralelna pacovska istorija od XIX veka na ovamo. Šta vole da jedu, gde se kreću, kada su bile najveće najezde... Kako autor kaže, ako ste u Njujorku onda ste sigurno u blizini dva pacova koji se jebu.


Sonic Youth na bazenu
McCarren Park Pool je otvoreni prostor za svirke u Brooklynu. Nekada je bio stvarno bazen, pa je napušten i sad ga opet pretvaraju u bazen. U čast zatvaranja Sonic Youth se okupili da održe koncert. Tri predgrupe: "Vivian Girls", rrrriot girl twee, fino i kratko; "Times New Viking" iz Ohaja zvuče mnogo bolje uživo nego na studijskim snimcima, super zabavno, a slatka, skakutava klavijaturstkinja Beth Murphy staje uz rame sa Candidom Doyle ili nekom od Mark E. Smithovih "The Fall" cica; "Wolf Eyes" su bili prilično neslušljivi. Nešto pre 8 izlaze i indie overlords. Moore i Gordon su doveli i svog klinca, a iz originalne postave su tu i Lee Ranaldo i Steve Shelley + Mark "Pavement" Ibold. Otvaraju sa dve nove još neimenovane pesme (album bi valjda trebao da izađe sledeće godine). Zvuče odlično. Posle toga sledi prva pesma koju su ikad napisali "Making a nature scene". Onda malo novo, malo staro i ništa Goo/Dirty hitovi. "Silver Rocket" je pripalio masu, a na "Daydream Nation" je neko bacio američku zastavu na binu. Htedoh da im dobacim i upaljač (ne zbog toga što mrzim Ameriku, nego što mrzim zastave). Božanstvena imrpov buka usred pesama zvuči neviđeno prijatno (moglo je i malo glasnije, onako da osetim u stomaku). U svojim pedestim i dalje zvuče i izgledaju energično, posvećeno i inovativno. Moore još uvek izgleda kao da ima 25, a Gordon se nije promenila ni malo. Kao da spavaju potpoljeni u formaldehid. Sećam se kako sam je crtao u srednjoj školi, pa kačio njen i svoj portret na zid. The koolest chick ever i moj veliki uzor (bez neprijatnih pitanja, molim). Posle celog kamiona različito naštimovanih gitara i polomljenih palica izlaze na dva bisa. "Good bye people, see ya in da pool." Odlazim sa cementiranim osmehom na licu, napunjenim baterijama i željom da ostarim kao oni.

---

privatna galerija
Upstate New York
http://picasaweb.google.com/macasev/UpstateNewYork
Hebron farm
http://picasaweb.google.com/macasev/GeeLaMotheFarmNewYork
Sonic Youth koncert
http://picasaweb.google.com/macasev/SonicYouthBrooklyn

izvori dodatnih fotografija (Rats):
www.amazon.com