16 August 2007

Došli ste zbog Brusa?



Seattle, Washington


intro soundtrack: "Sliver" - Nirvana

"
Mom and dad went to a show
They dropped me off at Grandpa Joe's
I kicked and screamed, said please, dont go"


Da biste prešli od istočne do zapadne obale SAD u manje-više pravoj liniji treba da pređete tri vremenske zone, skoro 4000 km (što je još uvek više od razdaljine između Moskve i Rejkjavika) i promenite bar dva aviona uz oko 6 sati leta.Iz nekog razloga optimalna ruta iz Washingtona za Seattle je preko Chicaga, a u povratku preko Dallasa (???). Direktna linija ne postoji. Na poziv AIGA (American Institute of Graphic Arts) da održim predavanje u Seattlu, krenuo sam iz Washingtona (grada), da bih završio u Washingtonu (državi). U Americi očigledno postoji veliki deficit geografskih imena, i time ćemo se jednom svakako pozabaviti.
Seattle sam uglavnom vezivao za grunge, filmske naslove tipa "Sleepless in Seattle", glasinu da je u pitanju najdepresivniji i najkišniji grad u Americi, ali i za još jednu stvar. Ljubazna domaćica Marcela me je sačekala na aerodromu i kroz smal-talk u kolima pitala šta bih voleo da vidim u gradu. "Grob Bruce Lee-a". "Koga? Jel' to onaj glumac?". "Čovek nije glumac, čovek je legenda". Na putu ka gradu sam saznao da se ovde od cele Amerike najviše kupuju sunčane naočare. Ljudi se naprosto nisu navikli na sunce. I da prilično vode što se tiče stope samoubistava. I da se ovde najviše
proizvodi i pije kafe (postojbina Starbucks-a). Dobrodošli u "and now something compeltely different".



Zaspao sam već oko ponoći (meni je to bilo 3 ujutro), a ujutro uz kafu ugledah kroz prozor desetak fotografa. Ne, nisu došli zbog mene, mada bi bilo lepo :) Na brdu Queen Anne tačno ispred stana u kojem sam odseo se nalazi tačka sa koje se pruža najupečatljiviji pogled i odakle se grad načešće i fotografiše, posebno uz izlazak sunca. Planinski vrhovi u izmaglici, zaliv Elliott, grad ozračen jutarnjom bledo narandžastom i posred svega toga zabodena "Space Needle", simbol grada koji izgleda kao da je bukvalno precrtan iz crtaća "The Jetsons". Kako autor ovog teksta ne veruje u stabilnost arhitekture i ima paničan strah od visine, ni na kraj pameti mu nije bilo da se u providnom liftu penje na 200 metara da bi uživao u pogledu. Ali me je zato odmah pored previsokog monstruma sačekao pravi arhitektonski spektakl, "Experience Music Project" Frank Gehry-a. Skulptoralno, zgužvano i nesagledivo kao uostalom sve što Gehry gradi. Tek posle drugog kruga oko zgrade sam pomislio da bih možda mogao i da uđem. "Experience music project" je generalno muzej popularne muzike, ali ono što je mene više zanimalo je zapravo sporedni sadržaj: muzej naučne fantastike (kad smo već kod "The Jetsons"-a). Zagubih se kao klinac u prodavnici slatkiša: kostimi iz "Blade Runner"-a, maska Darth Vadera, poljski plakati za "Space Odyssey 2001", čudovište iz "Alien"-a, oružje iz "Star Trek"-a i galerija robota od "Metropolisa" i Robby-a iz "Forbidden Planet", preko R2D2 do "I, Robot". Sve to uz tek nekoliko posetilaca i veoma loše opskrbljenu prodavnicu suvenira.

Vreme napolju veoma prijatno i sunčano, a ja i dalje sumnjičavo čekam tu čuvenu kišu. U obližnjem diner-u prelistavam lokalne novine nad slaninom i jajima. U lokalnim novinama se jedan čitalac žali na aroganciju i krutost ljudi sa istočne obale (konkretno na Bostonce), posebno na njihovo pretenciozno oblačenje.
Ljudi su ovde zaista prijatno opušteni i što se oblačenja tiče, a i u pogledu komunikacije. Na osnovu odeće ne možete da zaključite baš mnogo, pošto svi imaju automatsku opciju "generate my clothes randomly". Npr. stariji čika u slamnatom šeširu, sandalama, neuparenim pantalonama i sakou ulazi u limuzinu sa privatnim šoferom. Gradski prevoz je najbolja prilika da se u to uverite: doterani japi frajer sa nalakiranim crnim noktima, mladi ljudi uglavnom u svim varijantama očigledne sub-kulturne mode od gothic-a do neo-modova, bakica u živopisnim kombinacijama. ... Ko je bre to spominjao depresiju? Zaista, ovi ljudi ne mogu da se uporede sa uptight istočnom obalom. A čitava Amerika ne može ni da sanja o preteranoj pažnji koja se poklanja izgledu npr. u Beogradu ("Pa ne smeju valjda da me vide traljavo obučenog/obučenu dok bacam đubre.")

Predavanje sam držao u Henry Art Gallery u sklopu "U Dub" (
University of Washington) kampusa. Ljudi veoma zainteresovani za temu mas-medija, postavljaju prava pitanja i uglavnom zapanjeni da je moj projekat (Joseph Goebbels TM) u potpunosti finansiran od strane grada, kao i da tamo negde mogu da se lepe plakati gde ko stigne. Kroz razgovor sam shvatio i da čitava dizajnerska scena Seattla radi za neku od mega korporacija, jer to je grad Starbucks-a, Boeing-a, Amazona i što je najvažnije Microsofta. Microsoft je čak pomogao finansiranje mog gostovanja na AIGA. "Ali, čekaj... bar tri njihova logoa se nalaze na Goebbels plakatima". "Pa, upravo zato. Publicitet je uvek dobar." Dobra lekcija za upamtiti.

Kroz brzo protrčavanje downtown Seattle galerijama primetih da nisu svi domaći dizajneri i umetnici u raljama korporativnih ajkula.
Veoma vitalan street art u BLVD galeriji sa radovima Army Guerilla Crew i sličnih. Čak nekoliko umetničkih izložbi na razmeđi savremenog grafičkog dizajna i arta gde sam naišao i na par komada sada već proslavljenog Shawn Wolfa. Posle umetničkog uzdizanja idemo na proslavu 25-te godišnjice štampanja njihovog dizajn-arhitektonskog magazina "Arcade". Ispostavilo se da je u pitanju prava narodska terevenka u napuštenim industrijskim skladištima. Irish-like bend svira igrive poskočice, pivo teče u potocima, hrana direktno sa vatre, live radionice duvanja stakla, varenja skulptura i improvizovane elektronske muzike. Poluzadavljen hot-dogom gledam neki video na visećim sferama i u jednom trenutku začuh balkanske trube. Samo sam se pitao kad će. "Bež'mo ljudi. Kusta nas je na'vatao na preko pola sveta."

Pored toga što je Seattle grad kafe, mega kompanija, kiše i opuštene zarozanosti, to je definitivno grad muzike.
Mogao bih da se opkladim da svaka kuća ima svoj bend. Jedno veče smo otišli na klubsku svirku u "High Dive" gde je nastupao Pleasurecraft, čije sam članove u međuvremenu upoznao. Lože se na New Order i svakojake synth 80-te. To veče je sviralo 20 (!) bendova, a koncept je bio da svako svira po tri obrade po svom izboru. Bilo je svega od retro 80's syntpop-a do goth zapevanja i klasičnog prženja. Sledeća stanica je klub "Vogue" koji je tih dana bio pred zatvaranjem. Leather fetish, goth freaks i ljubitelji đuske uz playlistu koja liči na Akademiju početkom devedestih. U susednom gay klubu punom doteranih momaka se čuje Metallica (???). "R Place" je na tri sprata pa birajte od r'n'b-a do razne plesne elektronike. Everything goes, sve dok je zabavno. Grunge ja naravno ovde odavno zaboravljen iako mi je nekoliko ljudi sa nostalgijom pričalo o "good ol' days" nastupima Nirvane s početka 90-tih u u kultnom teatru Paramount. Iako nikada nisam bio fan grunge zvuka, došlo mi nešto tugaljivo oko srca kada sam video "Come as you are" natpis na jednoj crkvi. Ali tu su sada neki novi klinci: Death Cab for Cutie, The Postal Service, Pretty Girls Make Graves, Pedro the Lion... Čak i Sonic Youth snimaju za SubPop. U kolima na kraju jedne večeri sam pustio ekipi Disciplinu Kičme i Belgrade Coffee Shop. "Ovo je iz Srbije ???". Gde ćeš bolju ambasadu od muzičke.

Dođe i dan da odamo počast senima legende kung-fu-a. Kišica je verovatno zbog atmosfere konačno počela lagano da rominja, a na Internetu sam pronašao tačnu lokaciju na "Lakeview" groblju. Kolima se vozimo po groblju tražeći grobno mesto, a na spomenicima pored anglosaksonskih prezimena promiče veliki broj južnoslovenskih.
Nisam po gradu naišao na žive Srbe/Hrvate/ostale, ali sam natrčao na novinski štand sa isključivo srpskom štampom. Vremenom smo se zagubili i pored "preciznih" uputstava, pa smo potražili pomoć u upravi groblja. Otvara nam neispavani momak raščupane plave kose i, bez da smo stigli da išta izustimo, ispaljuje : "You came for Bruce?". Nesretnik je već na "ti" sa pokojnim Lee-jem, pošto posetioce očigledno samo on zanima. Grob od nekakvog crvenkastog mermera, a pored njega još jedan: grob sina Brandona nastradalog na snimanju "Vrane". Na fotokopiranom flajeru čitamo da je grob često skrnavljen od strane gnevnih Kineza zbog toga što je slavni glumac profanisao njihovu svetu veštinu. Slikam se pored spomenika u "Kung-fu na Bele-fu" (design by Orša) majici. Marcela me zbunjeno gleda kada sam joj rekao da je u Mostaru podignut spomenik Bruce Lee-u. "You guys really dig him." Prava reč za groblje :) Na grob Jimmy Hendrixa u obližnjem Rentonu nisam stigao. Kojo, izvini... Kojo, izvini.



Downtown Seattle je šaren koliko i njegovi stanovnici. Pored velike otvorene pijace je XXX bioskop sa sve najavama sadržaja na velikim ekranima. Novi betonski muzej savremene umetnosti, coffee shopovi na svakom ćošku i još jedan arhitektonski spektakl: gradska biblioteka Rem Koolhaas-a. Pojedine zgrade zaista imaju taj neverovatan temporalni kvalitet koji recimo ima film. Krećete se kroz razne naočigled nespojive delove zgrade i u svakom uživate: eskalatori obojeni u fluorescentno žuto, police sa knjigama označene velikim brojkama na podu, malo rampe, malo stepenice, providni liftovi, mnogo svetla, tapacirana tavanica i medijateka u prizemlju koja izgleda kao da ste ušli u nečiji crveno obojeni organ za varenje. Sve ima smisla i sve savršeno funkcioniše, spoj funkcije, grafičkog dizajna i esktravagantne materijalizacije. Posle sat vremena istraživanja zgrade pade mi na pamet da ovde ima i knjiga.



Vraćam se nazad na uštogljenu istočnu obalu, a na putu ka aerodromu primećujem oblake kako se nakupljaju. Možda će da grune ta čuvena kiša? Nekoliko dana posle povratka Mark iz Seattla mi javlja da ih je zadesilo uobičajeno nevreme (polomljene bandere i tako to) i da je jedno vreme milion ljudi ostalo bez struje.

outro soundtrack: "Misbehavior" - Pleasurecraft



"Perfect from now on (how indie rock saved my life)"
John Sellers

Knjigu sam kupio zbog onog "indie" u podnaslovu (mada mi je "rock" trebao biti sumnjiv na vreme). U pitanju je strastvena ispovedna proza muzičkog novinara John Sellersa (TimeOut, Spin, New York Times...) u fazonu "šta sam slušao (i zašto) od kako sam se rodio". Čovek je moje godište (početak 70-tih) i
odmah sam prepoznao sve poznate mi pop-kulturne obrasce bez obzira što je čovek odrastao u Grand Rappids, Michigan, a ja u Bečeju, Yugoslavia (još jedan dokaz da muzika ne zna za granice, a i anglo-saksonske kulturne invazije). Imao sam osećaj da tog čoveka znam oduvek. Disco i glam rock nasleđeni od starije braće/sestara, pa Duran Duran (i ostala silesija novog romanticizma) faza, pa onda lagano otkrivanje nepoznatih zadovoljstava Joy Division, The Smiths, The Cure, The Jesus and Mary Chain, pa Madchester, pa shoegaze, pa grunge (ne hvala), pa sve do last.fm-a gde, bez obzira na sve eklektične izlete u razne žanrove, "indie" tag ponosno stoji ispisan najvećim slovima. Indie je odavno izgubio svoje prvobitno značenje nezavisnih partizana avangardne muzike u borbi protiv mainstream giganata. To je vremenom postala nalepnica za beskompromisnu (?), ličnu, idiosinkratičnu i žanrovski divergentnu muziku koja može komotno da uleće u mainstream, a da ne izgubi od kvaliteta. Autora knjige sam (kao i svakog prijatelja) počeo da mrzim zašto nema potpuno isti ukus kao i ja. Pa gde je tu elektronska muzika? A indie pop? On će meni da priča kako su Ride feminizirani. Miranda Sex Garden je najbesmislenije ime benda koje je čuo?... Pa kako se usuđuje. I gde je bre detaljniji osvrt na Sonic Youth i Pixies. I šta fali gothic-u i raznom negitarskom zvuku? A electroclash??? (To mu je valjda previše pederski). Pa ne može to bre tako!!!
Stigao sam do toga da ostavljam ogorčene poruke autoru na pomenutom last.fm-u. Kao razljućena šiparica, bož' me sakloni. Ali super je što počnete da razmišljate o svojoj istoriji slušanja svega i svačega kroz pravljenje beskonačnih lista. Probajte, zabavno je.
Go, indie, go!!!


The Great Global Warming Swindle (Chanel 4 dokumentarac)

Od kako je Al Gorov
"An Inconvenient Truth" dobio oskara jedna stvar mi se odmah učinila smrducavom. (Nota bene: autor ovog teksta nikada nije bio sklon teorijama zavere, samo tvrdokornom skepticizmu). Kakva je sad ovo halabuka oko globalnog zagrevanja kada o tome slušam još od osnovne škole? Sećam se čak i neke pesme "Greenhouse effect". Te efekat staklene bašte, te nova goriva, te tope se polovi, pa štednja energije (restrikcije u ex-Yu su bile super vežba) i zli CO2. Sve mi se čini kao da je u pitanju još jedna red herring: "Juhuuuu, gledajte svi na ovu stranu, moliću lepo." Nije mi bilo jasno zašto nam se pogled skreće baš na tu stranu, ali mi je falilo malo i dijaloga.
"The Great Global Warming Swindle" je dokumentarac koji čelendžuje globalno ustanovljeni konsenzus o globalnom zagrevanju. Pojedini eminentni naučnici u dokumentarcu tvrde kako je u pitanju želja za parama od strane Global warming aktivista. Drugi tvrde da su alternativni izvori energije preskupi i za Ameriku, a kamoli za siromašnu Afriku kojoj će još i da opadne izvoz nafte. Protiv-dokazi se uglavnom vrte oko toga da sunce prolazi kroz različite cikluse zračenja (i da smo sada u malo toplijem ciklusu) i da CO2 ne utiče toliko na klimu koliko Global warmisti žele da prikažu. Potežu se i najrazličitije (ubedljive kao i one kontra) političke spekulacije. Hiljade će ljudi izgubiti posao u već razvijenom Global Warming biznisu, ako se ispostavi je stvarno u pitanju swindle. Sa te strane je zanimljiva davno zaboravljena kampanja o globalnom zahlađenju sa početka 70-tih. Osim zabavnog crtaća ne videh nikakav Ice Age u poslednjih 30-tak godina.
Svest o značaju i zaštiti prirodne sredine je nešto što zaista i treba da se neguje od malih nogu. (Nismo nasledili Zemlju od očeva, nego smo je pozajmili od sinova... ili već tako nekako.) Sa druge strane dobrobit i aktivizam mogu sasvim fino da se upotrebljavaju u političke (nezabrinute za dobrobit) svrhe. Posebno kada nije dovoljno da me
dva otopljena glečera ubede o mogućim katastrofalnim pomeranjima teško sagledivog fenomena kao što je klima. Uostalom pogledajte sami.
dokumentarac na youtube.com

www.greatglobalwarmingswindle.com

privatna galerija
grad
http://picasaweb.google.com/macasev/SeattleWashington
EMP
http://picasaweb.google.com/macasev/EMPFrankGehrySeattleWashington
Sci-Fi
http://picasaweb.google.com/macasev/SciFiMuseumSeattleWashington
muzika
http://picasaweb.google.com/macasev/SeattleWashingtonMusic
art
http://picasaweb.google.com/macasev/SeattleWashingtonArtScene


dodatne fotografije
Perfect From Now On www.ljkliterary.com
The Great Global Warming Swindle www.greatglobalwarmingswindle.com

7 comments:

Ivan Bevc said...

Super je putopis majstore, al' sto bre pljuckas po grandzu, bilo je mnogo dobro pre nego sto je pocelo i prvih nekoliko meseci, ne racunam glupave klonove tipa Stone Temple i ostale budale...ali prva ekipa Mudhoney, Nirvana, Screaming Trees, Soundgarden....oni su bas lepo prasili!!!

Za ostalo svaka cast, ko da si pricao o mom muzickom razvoju :)

Aleksandar Maćašev said...

Pa nisam bas nesto opljunuo, samo grunge nikada nije bio "my cup of coffee". Rani radovi su bili super zato sam i za uvod stavio omiljenu mi pesmu sa Incesticide albuma Nirvane (pre-Nevermind era). A i rado se secam Touch Me I'm Sick (Mudhoney)... posebno S. Youth obrade. Naprosto nije bas moj tip angsta. Ja vise volim malo bizarnije placipickanje.

Sellersova knjiga je sjajna... obavezno nabavi... a i donecu je na citanje kada stignem do Srbije.

Ivan Bevc said...

Eh, da Incesticide, to bese onaj album ranijih radova izasao izmedju Neverminda i In Utera?

Tu je jedna od omiljenih mi stvari: Sliver.

Kad se vracas u Bg?

Aleksandar Maćašev said...

Uh, da... Incesticide je posle Nevermind. Ali je to kompilacija nekih singlova, a "Sliver" sa te kompilacije je izdat pre Neverminda.
Inace sam "Sliver" stavio kao Intro soundtrack na ovaj tekst (Mr. kardelj, ne citate pazljivo ! ;)
"Grandma take me home
Grandma take me home"

U bg-u sam negde na jesen

Ivan Bevc said...

Čitam pažljivo Mr.Machasev, zato sam ga i spomenuo :)

Lepo, lepo, vidimo se.

Dejan said...

Zdravo Macasev,


samo da ti se javim i pozdravim te a i pohvalim blog koji pises.. prija mi nacin na koji nas vodis kroz svoja putovanja.
odlicno.

nadam se da si dobro.
veliki pozdrav

K said...

zasmeja me kao i uvek, tidbitsima. (nepojavljivanje meni
komplet nepoznatih ikona savremene pop kulture je dosta doprinelo).

e par komentara:

- The Great Global Warming Swindle: mnogo mi se dopala
muzikica u pozadini (vesela, no-problem, here-comes-the
bright-future) kao i oda industrijalizaciji.

- epizoda sa bruslijem, potpuno super, upish!