Napuštajući distrikt

Washington DC

intro soundtrack: "Keep This Party Going" - The B-52s
Take this party
To the white house lawn
Things are down and dirty In Washington

"Get on the floor! ON THE FUCKIN' FLOOR... NOW!!!" I tako sam se ja našao ležeći na podu okružen policama sa biciklističkim kacigama i zamišljajući najgore tarantinovske scene. Adrenalinom napumpan lik mi prosipa sive ćelije umešane u krvnu plazmu po zidu. Ili još gore: upucava nekoga do mene, pa se ja pretvaram u Pollockovski art sa kojeg kaplje krv. Ne mogu da verujem da ću da skončam na ovako debilan način koji se totalno kosi sa mojom deathwish da spektakularno sletim kolima sa neke litice. Polako pridižem glavu da bar vidim o ćemu se radi. Svi leže nepomično. I onda tek skapiram koliko su ljudi ovde skloni preterivanju kada se radi o bezbednosti. Rečenicu sa početka je urlao prodavac, a prava frka se dešava na desetak metara odavde u drugom lokalu. Izlazimo napolje, a ispred jednog kluba leži nepomično krvavo telo okruženo radoznalcima. Policijska kola, ambulatna kola i vatrogasci (!!!?) prave buku kao da je smak sveta. (E, niste vi bili na Dorćolu. Tamo svako malo nekog upucaju i to uz mnogo manje buke.) Posle na vestima slušam kako je žrtva samo (!!!) upucana u nogu i da je van životne opasnosti.

Dobrodošli u Adams Morgan, kraj u severozapadnom kvadrantu Washingtona u kojem sam proveo, kad se sve sabere, oko godinu dana. I uskoro ga napuštam. Ne samo kraj, nego i grad, pa se spremite za jedno sentiš putovanje po prestonici SAD. Look back before you leave.



Stan je u 1841 Columbia Rd. u Alcazar (zvuči kao Alcatraz) zgradi blizu raskrsnice sa zloglasnom 18. ulicom koja se vikendom pretvara u mešavinu milenijumske žurke iz "Strange Days" i filma "Mad Max". Sve se plavi od policijskih rotacionih svetala, doterane cice leže u sopstvenoj povraćki, saobraćajna pravila ne važe (niti bilo kakva druga), na ulazu klubova se roji masa koja je progutala sam bog zna šta, grupice se čoporativno kreću ka izvorima hrane, malo malo pa se neko pobije, a pucnjave začudo nema (to ostavljamo za u po bela dana). Pre dve godine je Washington City Paper objavio opširan članak pod nazivom "Still Life with Vomit" (Impressions of Adams Morgan, Saturday Night). Adams Morgan je inače veoma prijatan boemski komšiluk pun klubova, nacionalnih restorana, čitača dlanova, indie modnih butika... Na prelazu (transitional neighborhood, kako vole da kažu) između "bele" Kalorame i "meksičko-afričkog" komšiluka. Dovoljno živahan, ali ne previše nepodnošljiv za život.



Decentralizacija kao veoma praktičan metod planiranja je u mnogim zemljama izrodio parove "glavni grad" - "čekaj, ja sam mislio da je ovo glavni grad" tipa: Ankara-Istanbul, Brazilija-Rio, Bern-Cirih, Vašington-Njujork, Rabat-Kazablanka, Kanbera-Sidnej, Otava-Toronto, Beograd-Beograd... Glavni gradovi pojedinih američkih država često nisu najveći niti najpoznatiji gradovi. Na primer New York City nije glavni grad države New York, nego Albany. Washington kao poslednja prestonica (posle Filadelfije i Njujorka) ima status skoro ničije zemlje. Okolne države (Marryland i Virginia) su preuzele svoje nekadašnje delove teritorija, pa je Washington skresan na mali komad zemlje, ali sa bombastičnim nazivom (Distrikt Kolumbije) i statusom samostalne države. Kolumbija je nekada bio poetizovan naziv za celu Ameriku, a naravno, po Kristoferu Kolumbu. To je jedini region u SAD gde plaćate debeli federalni porez, ali nemate svog reprezenta u parlamentu. Odatle i slogan na vašingtonskim tablicama "taxation without representation".
Krajem XVIII veka grad je planirao Pierre Charles L’Enfant u formi pravougaone matrice "poprskane" kružnim trgovima iz kojih se zvezdasto šire ulice (što podosta zbunjuje pri orijentaciji). Koliko sam čuo L’Enfant nije plaćen za svoj posao i umro je u bedi. Drago mi je ipak pravilo vašingtonskog urbanog planiranja da ništa ne sme biti više od George Washington memorijalnog spomenika (egipatski obelisk). To mi grad nekako čini čovekomernim i prijatnim za život, za razliku od pregustog i prevertikalnog New Yorka gde sve iznad 42. ulice jako gadno utiče na moju patološku percepciju prostora.

Sad se setih scene kada se Mary-Louise Parker u ekranizaciji "Angels in America" buni da neće da se seli iz Brooklyna (NYC) u Georgetwon (Washington DC), jer je tamo sniman "Exorcist". E ja ga baš zato volim. Georgetown se smatra za posh kraj DCa. "M" ulica prepuna fancy restorana i skupih radnji sa sve najstarijom sačuvanom "živom" kućom. Tu u prolazu možete sresti i Christophera Hitchensa, verovatno podnadutog od cuge. Ako skrenete malo sa "M" ulice videćete american gothic čari ovog kraja. Mirne stambene ulice, osećaj "starog" kao na pomenutom Dorćolu, GeorgeTown University sa svojom gotskom arhitekturom i obrisi nacionalne katedrale u daljini. U Georgetwon je naravno smeštena radnja romana "The Exorcist" William Peter Blatty-a, kao i istoimeni Friedkinov film. Na kraju "M" ulice su čuvene stepenice pre 1973. poznate kao Hičkokove stepenice, a posle naravno kao "The Exorcist Steps" pošto je na tom mestu snimana scena pada na kraju filma. 97 kamenih stepenika uglavnom služe za fanatične džogere, ali su prava stvar po kišnom jesenjem danu kada prizivaju onaj (ne)ugodan osećaj jeze koji vam gmiže uz kičmu.



Osim što je grad jedno veliko memorijalno groblje sa najvećim brojem muzeja u koje je ulaz uglavnom besplatan, u pitanju je, kako ga je jedan moj prijatelj nazvao, političko selo. Manje više svi živi rade za vladu, strani političari/diplomate stalno cirkulišu, a ono što je meni najzanimljivije je da možete odmah da čujete najsvežije političke tračeve. Kako je nekadašnji ambasador u Iraku poremećeni tiranin, koji je republikanac zaveo kog potrčka i gde (i kako), kada će biti proglašena nezavisnost Kosova, kako je Hillary izgleda bolji izbor od Obame (al' sad je kasno), ko je sreo Ahmadinejada i to sve preko kafice na klupi u parku. A ako vam preleti helikopter iznad glave, verovatno je u pitanju predsednički, pošto je drugima zabranjeno da lete po prestonici. Kad smo već kod Bush juniora, moram priznati da je učinio bar jednu dobru stvar. Washington je zbog njega stvarno postao zanimljiv, pošto svi stalno nešto protestuju (Tidbit 8). Obama obećava dosadu. Setite se samo kako je Koštunica obećavao isto i u šta se to izrodilo. Ipak po mnogima pravi centar moći je "K" ulica u kojoj su nanizane agencije za lobiranje. Ako imate dovoljno para i znate tačno šta hoćete sve može da se izlobira u parlamentu. Eto vam odgovora za slučaj da se neko i dalje pita zašto nebeskom narodu bog nije pritrčao u pomoć da brani ognjišta i grude. Očigledno su se nebeski pastiri obratili na pogrešnu adresu. A vidim i da su se ovih dana prebacili i na strategiju "ako nemamo Kosovo, ne treba nam ni Srbija, pa 'ajd da je razlupamo".

Redovno se šišam u berbernici Carl's, na uglu "P" i 14. ulice. U pitanju je crnačka (složili smo se jednom da je "afro-američki" suviše licemeran PC izraz) starinska radnja koja liči na berbernice gde me je deda vodio kao klinca. Šmek nekih prastarih preparata, odrani zidovi, požuteli posteri... Čudno su me pogledali kada sam pre dve godine prvi put uleteo tamo u potrazi za dobrim berberinom. Ja sam verovatno jedini "vanilla boy" koji je zabasao u njihovu radnju. Na tom mestu osim što vas brzo i fino ošišaju, a možete natenane da uživate u besprekornoj anatomiji "čokoladne" rase. Prelepe žene i muškarci, čvrsta gipka tela, neviđeno kvalitetna kosa... kao kad na olimpijadi gledate atletičarke. Belkinje koje izgledaju kao sasušene rage i crnkinje koje izgledaju kao super dizajnirani kiborzi. Posle izvesnog vremena sam skapirao da nije u pitanju oblik tela, nego opuštenost i samopouzdanje sa kojim se to telo nosi. Belci još nisu dobacili dotle. Ali najbolja kombinacija je kada se rase dobro promešaju. Kao barmen iz JR's koji je neka azijsko-afričko-bela mešavina i izgleda vanzemaljski lepo.

Pred odlazak sam na brzinu obišao svoje omiljene knjižare. "Books for America" gde možete kupiti polovne knjige za par dolara i "KramerBooks" gde je Monica Lewinsky kupovala za Billa. Kada je čuo da idem iz grada, prodavac mi je poklonio majicu sa natpisom "book whore". Ne može bolje. "KramerBooks" je na 50 metara od Dupont Circle-a, freak show centra Washingtona. Dupont Circle i 17. ulica su poznati kao gay neighborhood, ali je u pitanju stecište svega drugačijeg. Kružni trg sa parkom, klupama i centralnom fontanom je pravo mesto za sedenje na travi, čitanje knjige, druženje ili obično blejanje. Tu sam jednom uhvatio i snimanje spota Thievery Corporation koji inače imaju čuveni "18th Street Lounge" klub u blizini. (Eric Hilton često kupuje klopu kod mame So kod nas u zgradi). Dupont Circle prosjaci, doomsday likovi, pavement umetnici, bundžije raznih vrsta, pokoji japi, turisti, ulični svirači i najlepši frajeri iz meni poznate Amerike. Računajući moj dosta specifičan ukus (svetlo-smeđe, plavo do riđe; nabijeno do buckasto, ali nikako gojazno; naočare poželjne) u Washingtonu se osećam kao dete izgubljeno u poslastičarnici. Površni presek kroz ponudu DC mesa možete videti u stalking foto albumu pri dnu ove priče.



Bambi (Tidbit 3) me vodi na oproštajni ručak, sa Bryanom gledamo još jednom "Evil Under the Sun", Tim se vratio iz Avganistana i na brzinu razmenjujemo nove adrese, K. je i dalje depresivna jer nema dečka, a M. pije jer se razvela, Lisa bi da pravi oproštajnu žurku na krovu njene zgrade, ali nemamo vremena, sa Sandrom nisam stigao da se vidim, Mama So (Tidbit 13) nam želi srećan put i da obavezno svratimo... "Will stay in touch", ali svi dobro znamo da neće biti tako.

Selidba je uvek blago traumatična stvar, kao kada presađujete biljke. Taman mi se lepo slegne prašina po stvarima, a ja već idem na sledeću lokaciju. Hvata vas najstrašniji sentiment, počnete da mitologizujete napuštajuće stanište, a kada u njega posle izvesnog vremena svratite uvek imate onaj osećaj "šta sam ja kog vraga radio ovde?". Žao mi je samo što u Washingtonu nikada nisam uhvatio čuvene trešnje u cvatu.

Stan je ispražnjen (tu me uvek malo zagrcne knedla od praznine), stvari su već u kamionu na putu ka sledećoj destinaciji, mi sa par kofera idemo ka Union Station-u. Čak mi i vlaga i vrućina deluju sentiš.

I tako sedim ja u vozu pred svoj 37. rođendan između dva grada, a već nekoliko godina između dve zemlje i dva kontinenta. Takoreći nigde. Kuckam ovaj tekst, a negde u pozadini mozga mi svirucka sledeća pesma: "Fuck Was I" - Jenny Owen Youngs ("What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking?")



outro soundtrack: "Washington DC" - The Magnetic Fields
Washington D.C.! It's the greatest place to be
It's not the cherries everywhere in bloom
It's not the way they put folks on the moon
No, no, no
It's not the spectacles and pageantry
The thousand things you've got to see
It's just that's where my baby waits for me.

---

3. avgust
Verovatno vam je padalo na pamet pred rođendan (posebno ako ste lav u horoskopu) da vidite šta se bitno desilo na taj datum. I naravno očekujete silesiju nekih poznatih faca i jako bitnih događaja (osim vašeg rođenja). Da vam otkrijem malu tajnu: naći ćete ih za bilo koji datum, samo je pitanje koliko vam se sviđaju.

rođeni 3. avgusta
1811. Elisha Graves Otis - čovek koji je izmislio liftove, a ja se istih jezivo plašim
1904. Clifford D. Simak, SF pisac - nisam ništa čitao
1941. Martha Stewart, kraljica američkog pokućstva - posle ovoga mogu samo da se ubijem
1950. John Landis, filmski režiser - snimio meni omraženi "The Blues Brothers", ali i M. Jacksonov "Thriler"
1958. Ana Kokkinos, australijska režiserka - snimila odličan film "Head On"
1967. Mathieu Kassovitz - ok, "The Crimson Rivers" i "La Haine" nisu loši
1971. Istog dana kada i ja se rodila DJ Spinderella (rođena Deidra Muriel Roper) iz benda Salt-N-Pepa... Ah, push it, Ah, push it, Oooh, baby, baby

umrli 3. avgusta
od silnih bih izdvojio samo
2002. Carmen Silvera, britanska glumica poznata po ulozi Madam Edith u meni omiljenom sitcomu "'Allo 'Allo"

desilo se 3. avgusta
1492. Kristofer Kolumbo je krenuo na putovanje sa svoja tri broda tokom kojeg će nabasati na novi svet.
1934. Adolf Hitler postaje ultimativni vođa Nemačke spajajući titule predsednika i kancelara u Führer.
1936. Jesse Owens na berlinskoj olimpijadi pobeđuje na 100 metara. Hitler odbija da mu čestita.

desilo se 3. avgusta 1971. u 8 ujutro (tačno vreme kad sam se rodio)
Najveći hit je ipak tekst koji sam pronašao u magazinu Arka (br. 15. 1988.) o spuštanju Apola 15 na Mesec. Radio transmisija je prekinuta "vanzemaljskom" porukom. (deo integralnog teksta na dnu strane).

top liste 3. avgust 1971.
broj jedan u Britaniji: "Get It On" - T. Rex
broj jedan u Americi: "How Can You Mend A Broken Heart" - Bee Gee’s

Potražite na Googlu i Wikipediji vaš datum i skrpite lični mitološki kolaž datuma rođenja. Zabava zagarantovana.


Photojojo
Volite da vozite bicikl i volite da snimate/fotkate? Fenomenalan spoj ta dva sam pronašao na www.photojojo.com, newsletter web sajtu koji se bavi najrazličitijim načinima "do it yourself" upotrebe digitalne kamere. www.photojojo.com/content/diy/attach-a-camera-to-your-bike
Ja sam nakačio kameru na deo stalka za snimanje, pa to pričvrstio selotejpom za upravljač bicikla. Može to i sa manje improvizacije, ako obiđete gore navedeni link.
Dole je moj prvi bikecam snimak: nasumična razglednica DC-a, 98 sec.

Za otkrivanje Photojojo-a se zahvaljujem Gdji Suzanne Evenson (Stivenova keva).

---

privatna galerija
1841 Columbia rd. NW, Washington DC
http://picasaweb.google.com/macasev/1841ColumbiaRdDC
Adams Morgan
http://picasaweb.google.com/macasev/AdamsMorganDayWashingtonDC
Georgetown
http://picasaweb.google.com/macasev/GeorgetownDC
Dupont Circle
http://picasaweb.google.com/macasev/DupontCircleDC
The Mall
http://picasaweb.google.com/macasev/AroundTheMallWashingtonDC
DC razno
http://picasaweb.google.com/macasev/MiscDC
DC boys
http://picasaweb.google.com/macasev/DCBoys

---

magazin Arka (br. 15. 1988.)
Toga dana (3. avgust 1971.), negdje oko osam sati ujutro, većina Francuza sjedili su pored radio i televizijskih aparata, pomno prateći uzbudljivi direktni prenos aluniranja američkog kosmičkog broda 'Apolo 15' koji se lagano i bezbjedno spuštao na jednolično mjesečevo tlo. Zahvaljujući dobroj organizaciji i saradnji sa NASA-om, Francuska radio-televizija je posredstvom američke baze u Hjustonu, održavala direktan kontakt s radio-odašiljačima svemirskog broda koji su prenosili poruke američkih astronauta.
...
Poruka stručnjaka za kontrolu leta iz Hjustona bila je tog momenta prekinuta. Samo nekoliko trenutaka je potrajala mukla tišina, zatim su se javili neobični piskutavi šumovi nalik na šumove koje slušamo kada biramo stanicu na radio-aparatu, a onda su i oni utihli i javio se otegnut muški glas: - Lama rabi alardi dini endavur esa kunis alim!...
...
"Tajanstvena poruka bi mogla biti svojevrsni SOS iz svemira, sa nepoznatog svemirskog broda." kako nam to sugeriše i ljubljanski egiptolog-amater, Boris Mužević. Treba razmisliti.