Puritanske orgije

Provincetown, Massachusetts

intro soundtrack: "Close My Eyes" - Ride

U New Yorku (Yancey Richardson galerija, Chelsea) je trenutno izložba "Easy Rider", presek kroz istoriju road trip fotografije. Kultorološko mapiranje Amerike kroz prizore sa puta. Road tripove sam uvek zamišljao (upravo zbog ovakvih izložbi) kao film, kao sekvencu zanimljivih prizora koji se smenjuju na na šoferšajbni. Što je verovatno i istina ako vam je glavni cilj putovanje, a ne destinacija (koliko mi je samo trebalo vremena da ovo shvatim). U "od A do B" varijanti vam se smenjuju beton, šuma, pokoji grad i uredna sekvenca manje više istih krajputaških odmarališta. Ako kopilotirate (čitaj: maltretirate vozača sa " 'ajde bre, 'oćemo li više") izbor vam je čitanje, spavanje, zurenje kroz prozor i čekanje na puš-pauzu. Ako vozite onda vas bar drži relativno budnim koncentrisanje na put, urlanje na spore vozače i uživanje u činjenici da se ograničenje brzine u Americi ne shvata previše ozbiljno.

Pred kraj takve sekvence stižemo na jedan od glavnih izvora evropske kolonijalne zaraze "novog" kontinenta, Provincetown. Famozni Mayflower je 11. novembra 1620. posle iscrpljujućeg putovanja iz britanskog Plymoutha tu konačno bacio sidro. Iako je evropsko naseljavanje Amerike već počelo (kolonije u Virdžiniji i na Floridi i verovatno najstarija, ruska kolonija na Aljasci), Provincetown često nosi nalepnicu "e, odatle smo počeli". Sve posle iskrcavanja je dobro poznata priča (jel to neko reče "istorija"?). Doseljenici su bili uglavnom iz puritanskih redova, u izbeglištvu od anglikanske crkve koja nikako da se vrati na pravoverni put hrišćanstva. Bolesni, gladni i iscrpljeni nisu baš skapirali (više ih je bolelo uvo, rekao bih ja) da u novom svetu neko već živi. Sprdnje na temu evropske kolonijalne arogancije ima koliko hoćete, ali obavezna lektira je skeč Eddie Izzarda iz "Dressed to Kill": "No, we don't want any of your food, thank you! Just put some clothes on!... that winter... "Excuse me, do you have any food?". Posle iscrpljujuće zime kolonisti prelaze Cape Cod zaliv i odlaze u Plymouth, tako ranije imenovan od strane kapetana Johna Smitha, istog onog koji se u Virdžiniji smuvao sa Pocahontas. U Provincetownu je potpisan i Mayflower Compact, pravni dokument kojim doseljenici organizuju novu vlast i koji je po popularnoj mitologiji preteča američkog ustava.

Posle američke revolucije, Provincetown postaje važna ribarska luka, a već u XIX veku ga naseljavaju umetnici raznih fela tražeći mir, slobodu i beg iz velikih gradova. Uskoro su im se pridružili anarhisti, feministkinje, socijalisti, slobodni mislioci... Tlo koje je prvobitno naseljeno puritancima postaje jedno od glavnih izvora kulturne i seksualne revolucije, kao i liberalizma razne vrste. Početkom XX veka je osnovan Provincetown Players, avangardna pozorišna trupa koja se pomakla od melodramatičnog tona brodvejskog teatra i postala poznata po produkciji Eugene O'Neilla i Theodora Dreisera. Tennessee Williams je tu napisao većinu svojih drama, a zaslužan je i za promociju drugačijeg seksualnog ponašanja. Tako uz hippie talas iz 60-tih, Provincetown postaje gay turistička meka i sastajalište slobodoumne Amerike. Jedan stariji gospodin me je mrko pogledao dok sam nosio majicu sa natpisom there are some bad people on the right: "What do you mean "some"? They are all bad on the right!".

Iskustvo mediteranskog letovanja mi govori kako uvek imate šetalište pored mora, a sa druge strane je niz kafića, restorana i prodavnica. Glavna štrafta Provincetowna je ulica adekvatnog naziva, Commercial street, i sa obe strane je zatvorena potrošačkim sadržajem, a okean je tu negde blok dalje. Na letovaje se ide da se čovek lepo odmori i da po mogućstvu potroši što više para. Prodavnice sa turističkim đubretom, restorani od klasičnog diner-a do morske hrane i egzotičnih kuhinja, sex shopovi (ako vam i pored bogate žive ponude zatreba pomagalo), minijaturni teatri, klubovi, i mnoštvo galerija. Umetnost koju možete da gledate ili kupite je uglavnom morsko-građanskog karaktera: pučine, plaže, telesa u ovoj ili onoj pozi, brodovi i svetionici raznog kvaliteta i izvedbe.

Amerika verovatno ima najdužu tradiciju u borbi za slobodu drugačije seksualne opredeljenosti: skidanje homoseksualnosti sa liste oboljenja, Stonewall riots u Greewnich Village-u, San Francisco revolucija i razni liberalni proboji bar na nivou pojedinih država (Massachusetts je prva (i jedina) država koja omogućava brak istopolnih partnera). Iako se u post-9/11 situaciji stalno pojavljuju napisi kako su u svojim oslobodilačkim inicijativama već zaostali za recimo Španijom, Amerika i dalje prilično napredna u pogledu afirmacije i integracije gay kulture. Potrošačka kultura je imala svoj ne mali udeo: "hm, evo nove ciljne grupe, hajde da im prodajemo svašta "specijalno" i "ekskluzivno". I eto zaobilaznog puta ka prihvatanju različitosti, pa makar i preko para (možda recept i za Srbiju, čim izađemo iz nebeskog srednjeg veka). Provincetown je presek kroz to šta znači gay potrošačka kultura. Kako kaže kuvar iz Greenawayevog "The Cook, the thief, his wife and her lover": "Dijetalna hrana je skuplja iako siromašnija, zato što uz nju kupujemo i taštinu." Uz proizvode gay kulture (koji se ne razlikuju od "straight" proizvoda osim po znakovitosti) kupujemo identitet i pripadnost grupi koje ćemo ponosno da nosimo, okačimo, pojedemo, potrošimo... Klasični LGBT_(dodati random slovo po izboru) rainbow suveniri, odeća slavnih dizajnera, besmisleno skupi streetwear (kao što "Zara" u Srbiji i dalje super dere za bazično jeftinu odeću), umetničke fotografije srećnih istopolnih parova, antikviteti, kemp varijante od jeftinijih božićnih ukrasa do skupih "art nouveau" lustera, prodavnice za kućne ljubimce (koji su često kompenzacija za nemanje dece), galoni prirodne kozmetike i prepoznatljivi italo-disco/euro-trash/re-re-remix zvuk iz skoro svih klubova. Materijalne parafernalije me ne zanimaju osim kao ironija, ali za muziku ne opraštam. Nigde ni za lek da naiđete na Fischerspooner (skoro čitava NYC electro scena je gay), Placebo, Hidden Cameras, Magnetic Fields ili bar Erasure, Pet Shop Boys ili Bronsky Beat (ma može i ABBA). Na kraju Commercial street-a iz nekog ćoška čujem urlanje Sex Pistolsa i zagazim u nekakvu r'n'r radnju. "Jel' vi to imate i neki klub uz radnju?". "No, honey. THIS is the club".

U večernjoj potrazi za zabavom nailazimo na sidewalk sale gde se nudi svaka boja iz duginog spektra. Izvođači, zabavljači, drag queens ili samo zgodni frajeri i ribe mame mušterije na svoj show: Space Pussy, The Silence of the Clams, The Milkman Always Comes Twice, Naked Lads Singing, Spooky Bear, Martha Graham school... Sve od usamljenih bar pijanista, kabare izvođača, stand-up komičara, preko drag karaoka (morate da pevate uz pratnju tipa u drag-u), strippera u različitim formama do skuplje produciranih pozorišnih izvedbi, umetničkih plesnih nastupa i full frontal susreta sa pravim porno zvezdama. Ispred "Art House" kafea (mesto našminkano da izgleda cool-euro-arty) drag queen sa ogromnim naočarima: "Steeeeeve, is that you!!!!?". Ispostavilo se da je u pitanju stari poznanik mog prijatelja iz pozorišnih dana u Minneapolisu, Russ iliti Miss Richfield 1981 (www.missrichfield.com). "You just have to come to my show !!!" Kupljeno. Makar samo zbog sentimentalnosti. Jednočasovni show u dosta sređenom malom pozorištu (ja sam iskreno očekivao samo reflektor i neomalterisani zid od crvenih cigala) je klasična mešavina stand-up komedije, pevanja i igranja (bez pucanja), maltretiranja publike da učestvuje, dosta dobrog intermezzo videa i veoma glasnog humora, ali veoma profesionalno izvedena. Russ-a srećemo sutra doručku u Art House-u. Otišao je iz Minneapolisa pre 10-tak godina i redovno nastupa 4 dana u nedelji tokom cele letnje sezone u Provincetownu. Pre Art House-a je nastupao u nekoj rupi (znao sam da se negde kriju reflektor i neomalterisani zid od crvenih cigala). Steve i on su se čak i sreli u Provincetownu nekada davno dok je Steve glumio u Hot Dish trupi. Posao ide sasvim dobro, ali je već umoran od skakutanja po sceni i ponavljanja istih fazona. Lice mu je opušteno i tužno bez šminke. "Oh, sweetie, I do my happiness every night on stage."

Mnogi umetnici naprosto prodaju svoju robu na licu mesta. Grad je pun studenata muzike iz obližnjeg Bostona koji dođu na vikend da zarade koju paru. Četiri cice ciguljaju Pachelbela pred ljubiteljima "ozbiljnog" zvuka, momak sa akustičnom gitarom eksperimentiše (sasvim dobro) sa rock standardima, omanji folk-pop fusion bend i lokalna umetnica sa turbanom i glasom prehlađene PJ Harvey. Izdvojio bih dva favorita, a oba matora. Jedan neodoljivo podseća na Williama S. Burroughsa, sedi za klavijaturama skockan u odelo i sandale sa čarapama i svira nešto mnogo minimalno kao da je sa Marsa pao. John Cage vaskrsao? U pitanju je nekadašnji koreograf jedne trupe iz Provincetowna koji pod stare dane svira svoje varijacije (na nešto) koje je upotrebljavao za pratnju plesača. Drugi je Ellie, 75-godišnji drag queen koji na kolicima vuče svoje pojačalo, špacira gore dole po Commercial street-u i u kratkoj suknji izvodi šlagere Frank Sinatre. Fenomenalan glas i još bolji stav. Na kolicima mu stoji natpis: "75 years young. Living her wildest dreams". Da opet probam da citiram Eddie Izzarda: "When you are over 70, you are on your bonus time, so you can do weird shit".

U blizini gradske kuće je postavljen spomenik doseljenicima, a povrh njega je glavni Pilgrim Monument, kula-vidikovac. Spomenik je dizajniran po uzoru na sličnu kulu u Sieni i nema nikakve simboličke veze sa doseljenicima, ali je zato pogled sa vrha stvarno impresivan. Gradska biblioteka je preseljena u metodističku crkvu i glavni događaj tih dana je bio postavljanje restaurirane kule nazad na građevinu. Gužva, obezbeđenje, kamere, suveniri... zbog kule na crkvi. Hmmm, ok. Dok su ljudi gledali arhitektonski spektakl, prošetao sam se glavnom, naprasno ispražnjenom ulicom. Iz jedne od radnji dopire zvuk Ekatarine Velike. Uđem unutra, a tamo studentkinja iz Srbije populariše domaću kulturu. Američka vlada odobrava letnje radne vize studentima iz istočne Evrope i tako dobija jeftinu sezonsku radnu snagu koja zauzvrat ima priliku da putuje po Americi. Kako Srbija i dalje obitava u limbu "jel' možemo mi u Evropu, a da nam Mladić ostane za uspomenu?", studenti iz Srbije se šlepaju preko Bugarskih univerziteta. Jedna druga devojka koja konobariše u Art House-u je provalila majicu sa natpisom "Štirak": "Are you coming from Croatia?".

Kako se Provincetown nalazi na samom vrhu Cape Code poluostrva, svuda unaokolo su duge peščane plaže. Potpuno su ispražnjene od bilo kakvog sadržaja osim sunca, vode i peska. Ostavite kola na parkingu na početku plaže, pa onda u potragu za odgovarajućim mestom. Na početku su uglavnom porodice sa decom, malo dalje su pripadnice gay populacije koje se druže u velikim grupama, još dalje su pripadnici gay populacije koji su uglavnom u parovima ili sami i na kraju je nudistička plaža. Tako da ako ste ljubitelj prirodnosti u prirodi morate kao i uvek da otpešačite nekoliko kilometara. Nudističkih plaža u Americi ima zapanjujuće malo, a ova je konkretno pod zaštitom države (jer su tu doseljenici zagazili pre 400 godina). Saznajem da je dress code ove plaže sledeći: nudizam je u principu zabranjen (iako su svi goli), ali vlasti baš i ne gledaju u tom pravcu. Ako naiđe rendžer onda je dobro da vas zatekne u gaćama. A? Trebalo mi je 3 dana da shvatim/savladam ovu muljavinu. Izgleda da duh Skerletnog slova, Salema i histeričnih klinki koje jednim potezom mogu da vas oteraju na lomaču i dalje opstaje. Ipak ne, Amerikanci ovde dolaze da pootvaraju sve ventile, u šta vas uveravaju spontana grupna telesna uživanja po obližnjim peščanim dinama, od kojih se neka i snimaju. Puritanci bi se prvim brodom vrišteći vratili nazad majčici Evropi.

outro soundtrack: "Slippery Dick " - Peaches

---

The Dresden Dolls
Amanda Palmer i Brian Viglione, članovi The Dresden Dolls dua iz Bostona, su uz legendarne britanske Tiger Lillies, najpopularniji predstavnici dark cabaret zvuka. Nečega što je mešavina vajmarskog kabarea, Bertolda Brechta, vodvilja, cirkuske muzike i Elfman soundtracka uz dodatak dark zvuka i raznih goth i punk uticaja. Sličan zvuk su u prethodnim erama negovali Klaus Nomi, Nico i Siouxie and the Banshees u pesmi "Peek-a-Boo". Ime objašnjavaju porcelanskim lutkama iz Drezdena koji je teško bombardovan pred kraj II svetskog rata. Poznati su po spektakularnim živim nastupima: ona za klavirom, a on za bubnjevima, uz čestu pratnju gostiju (seća li se neko Lene Lovitch?) i The Brigade, svaki put drugačiju volontersku grupu gutača vatre, živih statua, akrobata i svakakvih eksperimentalno-teatarskih performera. Furiozni klavirski zvuk, teatarsko-kabaretski glas, punk stav i ništa r'n'r bullshit. Poput anti-folk muzičara East Village-a The Dresden Dolls se na životan i ironičan način bave savremenim angstom: usamljenost, sebičnost, izdaja, karijerizam i već otrcani besmisao života. Ako me već nešto muči, mogu bar da napišem zabavnu pesmu na tu temu. Toplo preporučujem bilo koji koncertni DVD. (Upravo je izašao "Live at the RoundHouse, London" DVD).
"Fuck the rock and roll circus, this is punk cabaret"
www.dresdendolls.com

Oh mrs o
Will you leave us hanging now that we are grown
Up and old
Will you kill me if i say i told you so
We all know
Ther'es no hitler and no holocaust
No winter and no santa clause
And yes virginia all because
The truth can't save you now

"Mrs O" - The Dresden Dolls

Ateizam
U prethodnih pola godine Ameriku najviše potresaju dve knjige: "God Is Not Great: How Religion Poisons Everything" - Christophera Hitchensa i "The God Delusion" - Richarda Dawkinsa. Prva je čisto anti-teističko štivo koje optužuje religiju za razne nevolje, a druga je više ateistička, naučno-popularna knjiga o maloj verovatnoći da bog postoji. Ja sam lično odrastao u ateističkom okruženju (kao i većina moje generacije) i do nedavno nisam video neku veću potrebu da pojašnjavam svoj ateizam ili da se ne daj bože (bog može da profura samo kao retorička figura) nekome pravdam. Ateizam je u Americi dugo ideološki farban u crveno, a komunizam je i posle cepanja gvozdene zavese ostao u svesti ljudi kao ozbiljna pretnja (sada već zamenjena poznatom islamskom alternativom). Sa druge strane Amerika je zemlja sa neverovatno velikim procentom religioznih ljudi bez obzira na načelnu (u praksi dosta zanemarljivu) sekularnost države. U stvarnosti postoji tiha represija nad ateistima: nijedan ateista neće biti izabran za predsednika, ateisti se često izjašnjavaju kao agnostici ili smišljaju nove nazive za sebe kao što je The Brights... Stiglo se do toga da je lakše reći roditeljima da si gay nego da si ateista. Burne (i negativne i pozitivne) reakcije na dve pomenute knjige su možda simptom da ateisti imaju pravo na poštovanje sopstvenog izbora, kao što vernici imaju odavno pravo na potpunu nedodirljivost njihovog izbora. U trenutnoj situaciji ateizam na društveno političkoj sceni izgleda mora da navuče masku anti-teizma i organizovano se usprotstavi. Samo, to bi izgledalo kao kroćenje čopora mačaka (da upotrebim Dawkinsovu metaforu). Ovce se mnogo lakše krote.

---

privatna galerija
spomenici
http://picasaweb.google.com/macasev/ProvincetownMassMonuments
noćni život
http://picasaweb.google.com/macasev/ProvincetownMassNightlife
plaža
http://picasaweb.google.com/macasev/ProvincetownMassBeach
grad
http://picasaweb.google.com/macasev/ProvincetownMassAroundTheTown

dodatne fotografije
The Dresden Dolls www.boyandblog.blogspot.com
ateizam www.richarddawkins.net