Devičanska obala

Virginia Beach, Virginia

intro soundtrack: "Ultraviolet" - The B-52s
Four miles to a breakdown
Anybody wanna leave town
There's a rest stop
Let's hit the G-spot
Lovin' it - lovin' it

Užareni pesak, sunce prži, u daljini se vidi nosač aviona, borbeni avioni nadleću u parovima, a helikopteri lete “Apocalypse Now” nisko. Pomislio bi čovek da je kroz time warp završio u zalivskom ratu ili bar invaziji Iraka. U pitanju je letovalište Virginia Beach okruženo vojnim bazama, na obali Virdžinije.

Pre nego što Stiven proda kola, rešili smo da odemo na još jedno finalno putovanje. Uhvati vas ista nostalgija za kolima kao i kad se selite iz stana. VW Jetta je kupljena za sitne pare, a vozila nas je verno po Transilvaniji, Bosni, Hvaru, Subotici, po nedođiji države New York, po Bostonu, Filadelfiji, Njujorku, Baltimoru, po istočnoj obali od Severne Karoline do Cape Coda i naravno po Beogradu i Washingtonu. U kolima kao i u stanu možete da nađete tragove prošlih dana: pregradak za rukavice (suludog li naziva) i dalje lagano bazdi na voćni jogurt koji sam tu jednom (vrlo pametno) ostavio, a koji je naravno eksplodirao od vrućine negde oko Mostara, ispod sedišta je polupopušena cigareta, u pregradku na vratima je šišarka sa Hvara, poklopac od vode, neidentifikovano najlonsko i papirno đubre, mape Rumunije, Hrvatske, istočne USA obale… U drugom pregradku je pakovanje starih ulepljenih bombona i kaseta (kola imaju samo kasetofon, ali ima fora da se nabudži iPod preko toga) bez omota naravno, a gepek smrdi na neke gumene prostirke koje su valjda napravljene od čiste nafte. Sa retrovizora visi amajlija koju sam napravio za lako nalaženje parking mesta: smanjena glava južnoafričkog indijanca od glinamola, konca i travnatih slamki. Sam šmek automobila me već podseća na putovanje. Stiven će da vozi, ja ću da navigiram, a onda ćemo da se raspravljamo ko je kriv što smo pogrešno skrenuli, ja ću da dremam, puštam muziku (novi The B52s su savršeni za jurcanje kolima) ili gunđam kada ćemo da stanemo jer mi se jede/piški/puši… I koliko još ima, kog vraga??? Klima uređaj se pokvario, ali sva sreća Virginia Beach nije daleko.



Na putu ka obali stajemo u posetu prijateljima u Richmondu. Ovaj put nas vode na pravi američki roštilj. Barbicue restorani su omiljena mesta za porodične ručkove i bilo koji drugi krkanluk sa velikom ekipom. Eric predlaže rebarca sa nekim predjelom (hushpuppies, tost, sosovi i salate…). Rebarca? Hmmm, nisam baš neki fan. “Buz and Ned's” su jednom izabrani za najbolju roštiljarnicu, pa se u restoranu vrti snimak reportaže. 'Ajd da vidim da li su bolji od Lokijevih holesterolskih ćevapa. Stižu konačno i ta rebarca. Više rebra, pošto su to ogromni komadi nečega smeđeg i lepljivog. Ubrzo smo svi bili umazani do ušiju, a ukus je neviđeno dobar. Mogu da se kladim da u preliv stavljaju neki gadan narkotik, pošto nisam mogao da prestanem da se tovim. Na svakom stolu je sa dobrim razlogom velika rolna papirnih ubrusa, a ja poželeh da negde imaju ugrađen i tuš pošto sam ubeđen da preliva i ko zna čega imam i na mestima koja ne mogu ni da vidim.
Najedeni sedamo u kola i pravac obala. Izdržaćemo valjda par sati.



Virginia Beach je za razliku od većine obalskih mesta pravi grad. Ima klubova, dosta ulica, ljudi ovde žive i rade, a ima i jedan Starbucks. Prvo što sam primetio je da mi ništa ne pada u oči. Martha's Vineyard (A Tidbit 2) je onako posh letovalište, Provincetown (A Tidbit 5) je gay-umetnička meka, Delaware obala (A Tidbit 11) je redneck stecište, Florida je puna matoraca, a ovde ne mogu ništa da definišem. Srednje-srednji sloj belih američkih porodica, totalno nevidljivih u svojoj običnosti i potrebi da se ne razlikuju ni od čega. Sve što nije kombinacija beli muškarac i bela žena sa dvoje do petroro dece izaziva diskretne poglede. Što je naravno samo podgrejalo moj morbidni egzibicionizam, te sam se šetkao u što tešnjim i kraćim kupaćim gaćama, a večernja toaleta je obavezan miks uličnog pantomimičara i tek zalečenog narkomana sa anarho sklonostima. Ipak, došli smo ovde da uživamo u moru, suncu i pesku. A toga ima na pretek i to onako prošarano elementima scenografije sa početka teksta.

Virginia Beach je zapravo najveći grad u Virdžiniji (veći i od Richmonda) i ima najveći kompleks podvodnih tunela i mostova na svetu. Ušli su i u Ginisovu knjigu rekorda i sa najvećom uređenom plažom na svetu gde su nanizane bukvalno stotine hotela (od no name do Sheratona i Hiltona). Ogromno šetalište uz obalu sa biciklističkom stazom i popularnim porodičnim biciklovima za četvoro (surrey). Restorani, barovi, veliki travnjaci sa binama za svirke, ali sve nekako previše smireno, što se i da očekivati usled pomenute demografske strukture gostiju. Na Neptunovom trgu se nalazi 12 tona teška bronzana statua Neptuna koja stvarno izgleda scary. Napravljena onako u Dizni-klasicističkom maniru i dominira tim delom grada. Statua je podignuta u čast Neptunovog festivala koji se dešava celo leto, a u pitanju je zapravo samo niz događaja od koncerata i izložbi do penzionerskog karaoke takmičenja i izbora za nalepšu sedmogodišnjakinju.



Negde šezdesetih godina Buckminster Fuller (čuveni inžinjerski genije) je napravio jednu od svojih geodezijskih kupola u čast astronauta Alan B. Sheparda. Dugo godina je to bio poznati reper Virginia Beach-a i svi ga se rado sećaju. No gradske vlasti su početkom devedestih rešile da kupolu sruše i naprave nešto lepše i bolje (!!!). Ne gajim preteranu sentimentalnost prema zgradama u odnosu na ljude. Sećam se samo kukanja kako je jadna YU skupština gorela 5. oktobra. Što se mene tiče mogla je izgoreti do temelja ako će to da donese neke promene. Ljudi su važniji od zgrada. Ipak me malo stegne u grlu kada vidim razrušene vredne građevine. Tržišni zakoni ili suludi planeri su rešili da Fullerova kupola više nije potrebna te su je sravnili sa zemljom. Bolje i to nego ostaviti leš zgrade kao što je generalštab u Nemanjinoj (možda ponuditi SADu da je poprave?). Ili je izlečite ili je ubijte. Nemojte samo da crkava godinama.

Kada krenete na pravi odmor uvek vam treba jedno par dana da se skinete sa speed-a (ili sa čega već). I onda počinje pravo odmaranje. Zurenje u okean, uživanje u suncu, nerazmišljanje o to-do listama i životnim opsesijama… Ptice preleću, talasi šume, sunce fino greje… “Dok ležimo na leđima i gledamo bele oblake na nebu” što bio otpevao pokojni M Mladenović. No mozak ne može da vam bude u leru, pa vam na plaži uvek padaju ideje iz nekih prašnjavih ćoškova nesvesti.



Diplomirani arhitekta koji se bavi vizuelnim umetnostima najednom skoči da podeli svoje razmišljanje sa diplomiranim sociologom koji se bavi diplomatijom.
- E, provalio sam. Ljudi bre vole kraljeve, kraljice i razne vođe ne samo zbog simboličkog značaja, nego zato što ne žele da snose odgovornost.
- Kako to misliš?
- Pa lepo. Nesposobni su da vladaju (bilo čime, pa i sobom), pa vlast delegiraju drugome.
- Da, znam. To se zove demokratija.
- Aha. Posebno varijanta sa kraljevima. Ne, bre. Podrazumeva se da ti kojima je vlast delegirana znaju šta rade. A u stvari su samo gomila govnara žedna moći. Vlast je nužno zlo zbog nesposobnosti ljudi da se samoorganizuju. To je to kada ti pričam o anarhiji, a ne molotovljevi kokteli i barikade. Ma, jel slušaš ti mene?
- A?



Ili obrnuta varijanta kada pomenuti sociolog želi da podeli svoj tok nesvesti.
- Mislim da nam će da se promeni vreme?
- Otkud znaš?
- Pa pazi, hladan tok vazduha ide od zapadne Kanade do severoistočne obale SAD, a topao talas stiže sa Kariba. Prilikom sudara ta dva talasa dešavaju se velike promene vremena sa olujama i kišom. Mislim da se taj front pomerio na ovamo.
- I šta, to si osetio u kostima ili…?
- Setićeš se kada ti za pola sata padne kiša. A utiče i razlika u temperaturi okeana i zemlje. Zemlja se brže hladi i zagreva nego vodena masa. Pa ako dođe do velike razlike imaš opet oluju. E, jesam ti pričao o onom časovničaru što je smislio savršen mehanizam za navigaciju po moru?
- Jesi…
- Vidi, čovek je učinio veliku uslugu čovečanstvu, a umro je nepriznat. Prvo je…
- E, ajd se kupamo.

U vreme čitave afere sa vatanjem Karadžića (Vuka) na izlazu iz prodavnice sam ugledao jednu sličnu spodobu. Čova sa šeširom i dugom bradom. Sto posto je Mladić (aka Dositej Obradović), pomislih ja. Pobegao mi je dok sam ga slikao, a mogao sam lepo da dobijem orden (sa lentom i srebrnim vencem) od Dačića za savatavanje još jednog begunca. Možda sam mogao da obiđem obližnje klanice, pošto je tamo dotični verovatno lako dobio posao zahvaljujući bogatom CVu.


"Dositej" u begu

Valjda sam uspeo za 7 dana da pridopunim baterije i spremim se za zimski užas. Vreme kada bih se najradije roknuo se pomerilo sa novembra na februar. No, ima vremena do tada.
Jetta nas sigurno vraća nazad i završava prodata. Ko zna kome.

outro soundtrack: "Shizophrenia" - Sonic Youth
I went away to see an old friend of mine
His sister came over she was out of her mind
She said Jesus had a twin who knew nothing about sin
She was laughing like crazy at the trouble I'm in

---

Sonic Frappuccino with a double shot of Youth

Znate onaj osećaj kada se neki bend promeni, pa se prvo zgadite, ali se posle naviknete. Ili ne. Kao kada su Primal Scream rešili da da budu The Rolling Stones, ili kada su U2 umesto stadionskih revolucionara postali Zooropa klovnovi, kada je Alison Goldfrapp shvatila da nema para od Felt Mountain pesama, pa se bacila u poigravanje sa hopa-cupa elektro zvukom ili kada su Sonic Youth potpisali za Geffen i napravili svoj najbolji (bar po mom mišljenju) album, Goo. Te daleke 1990te bejah u vojsci, a u Beogradu su svirali Ride i Pixies (u vreme kada im je i bilo vreme).

Pomenuti Sonic Youth su napravili još jedan takav korak. U pitanju je kompilacija za Starbucks pod nazivom “Hits Are For Squares”. Izbor pesama su napravili poznati glumci, muzičari i entertaineri: Radiohead, Eddie Vedder, The Flaming Lips, Gus Van Sant, Flea... Na neverovatno neupamtljivom omotu je mladi japi koji sedi za stolom i sluša nesto na svom iPodu, pretpostavljamo SY. Prva reakcija je naravno: “Pa, jeste vi ljudi poludeli ili je ovo neki mnogo dobar fazon koji ja ne kapiram???”. Jedan od najvećih underground (šta god to danas značilo), no wave, anti-star bendova ima svoje izdanje u coffee shopovima uz Net King Cola, Patsy Kline, Paul Anku i ko zna koje lounge oldies. To je isto kao kada bi Disciplina Kičme izbacila “Najveće hitove” za Grand Pleasure i našla se među onim tuts-tuts brainless kompilacijama za umirivanje bolova posle lobotomije. Hitove bi birali Srđan Dragojević, Ruška Jakić, Ljilja Smajlović, Aca Lukas, Gordan Kičić … (dopisati…). Na omotu bi bila polugola cica otkrivene kičme kako ispija crnu moku. Koliko god suludo zvučalo, fazon je uspeo. Čim stigne isporuka svi CDovi su razgrabljeni, pošto taj objekat naprosto mora da se poseduje kao deo istorije (ok, uspeli ste da navučete fanove na jeftin štos). Ja sam svoj primerak jedva nabavio u gore opisanom Virginia Beachu. Izbor pesama je dosta čudnjikav (koncepta jel'te nema, osim tog celebrity izbora). Najmlađa osoba (Chloë Sevigny) je izabrala pesmu sa albuma koji je izašao kada je ista imala devet godina (“World Looks Red” sa “Confusion is Sex”). Sećam se kada me je jedan momak iz 80s generacije pitao povodom SY nastupa u Beogradu “E, jel to neki hard core?”. Matoriji su birali svežije numere. Ostatak albuma (?) zvuči kao “Goo” isperesecan nekim random numerama. Thurston Moore se pravda tipa “Pa šta fali, neka slušaju ljudi SY dok piju kafu.” Za omot je imao ideju da ide beskućnik koji prosi ispred Starbucksa. Aha, važi. To će sigurno da ti prođe board Starbucks entertainmenta. U bookletu su neke bajate underground fotke iz 80tih, a svaka pesma ima komentar osobe koja ju je izabrala sa sve gomilom cenzure. Da bi bio cool moraš da spominješ fuck u svakoj rečenici. Bože me sakloni.

Pa dobro, i Thurston i Kim su sada mama i tata u svojim pedestima. (Ako Dylan može sa Victoria's Secret...) Kim bi mogla biti i moja keva da se porodila sa 17. Ne motaju se više musavi po Bowery-ju i St. Marks-u i ne sviraju više u podrumima. Izašla je i SY biografska knjiga “Goodbye 20th Century” (bar imaju osećaj da vreme prolazi, ako ništa drugo) autora Davida Browne-a. Nisam još krenuo da je čitam, ali sam prvo pregledao slike. Moore kao klinac za pisaćom mašinom u rodnom Connecticut-u, rani nastupi u CBGBu, Ranaldo montira zvučnike, Swans, Lydia Lunch, Moore/Gordon venčanje, fotkanje za omot “Daydream Nation”, snimanje gory spota za “Death Valley ‘69”, K Cobain, William S Burroughs, nežna fotka gde Kim leži sa Moorom kojeg razvaljuje glavobolja, nastup pred zatvaranje CBGBa… Krajem meseca sviraju u Brooklynu. Matori i upakovani u knjigu od 400 strana, ali ih i dalje mnogo volim i svašta im praštam. Kao što volim i debelog i sedog Morrisseya. Ili polumrtve Bauhaus. Ili i dalje najbolji party band: The B52s. Neki ljudi umeju lepo da ostare.
Kojo (izvini), ako ti za'fali para, znaš šta ti je činiti.

---

privatna galerija
Virginia Beach
http://picasaweb.google.com/macasev/VirginiaBeachVirginia

izvori dodatnih fotografija:
www.amazon.com
www.hamptonroads.com