Krajputaške sirene

Highway 1, California

intro soundtrack: "River of Dirt" - Marissa Nadler

Gospodina Thornhilla, uglednog advertajzing direktora iz New Yorka, su nalili alkoholom, posadili za volan i gurnuli niz drum duž Long Islanda. Po krivudavom putu usečenom u liticu nema šanse da preživi. Samo što to nije put na Long Islandu već tri vremenske zone dalje. Hitchcock je, kao i veliki broj drugih režisera, često koristio Highway 1 u Kaliforniji za scenične putne kadrove. Poznat i kao Pacific Coast Highway ovaj drum važi za jedan od najlepših na svetu. Teško da bi se napravila sad neka vrlo objektivna lista najlepših puteva, ali San Francisco - Los Angeles deonica se zaista ispostavila kao breathtaking.
Moj doživljaj zapadne obale USA se do tada svodio na dva zalivska grada, Seattle i San Francisco. Oba sa svojom maglovitom i ne preterano prijatnom klimom ne ostavljaju baš utisak "e, selim se sutra ovamo". Onu ikoničku filmsku Kaliforniju najbolje doživite na putu koji je i sam sekvenca preokreta, prijatnog vijuganja, skrivenih džepova i povremenih pauza, a praćena beskrajem Tihog okeana. Road trip gde je destinacija samo putovanje.



Sav nakupljeni gradski angst kao rukom odnešen dok se na plejlisti vrti sveto trojstvo svakog road trip-a, Marissa Nadler, Neko Case i Hope Sandoval. Stiven mi kaže da uživa dok vozi, a ja mu verujem te se ne poduhvatam volana. Po hipnotički krivudavoj liniji smenjuju se Half Moon Bay, San Gregorio, Pescadero, Anno Nuevo, Scott Creek... Ponekad pauziramo na prigodnoj litici sa finim pogledom. Na pamet mi pada prva rečenica Pratove "Balade o slanom moru" gde nam se Pacifik lično obraća sa "Ja sam Tihi okean i najveći sam. Odavno me tako zovu..."



Sunce je tačno iznad nas, prolazimo znak za Morrissey Blvd. (?) i pravimo malo duži predah u Santa Cruz-u i to na čuvenom Boardwalku, najstarijem preživelom zabavnom parku u USA (da, starijem i od Conney Islanda). Ljudi lagano gamižu pod blešteći belim svetlom. To je ono svetlo koje David Lynch pominje kao razlog za selidbu u Kaliforniju. Svetlo od kojeg se prave filmski snovi. U takvom daydreaming okruženju filmske slike vam se same nižu. Izabrali smo restoran pored velikog drvenog doka. Na ogradu je naslonjena devojka koja čita knjigu, a duga kosa joj se lagano vijori na vetru. Jennifer Connelly ima dve takve skoro identične scene u dva različita filma. Requiem For A Dream na pomenutom Conney Islandu i Dark City. U oba slučaja su u pitanju fantazmagorične scene izgubljenog raja koje mame i progone protagoniste. Možemo tome pridružiti slobodno i hotelsku fotografiju (a i poslednju scenu) iz filma Barton Fink. Ne sećam se šta sam jeo, a ni šta mi je Stiven govorio. Nevoljno ostavljam ovu vizuelnu Siren's song i krećemo dalje.



Južno od Santa Cruz-a se pruža Monterey Bay, verovatno najupečatljiviji deo puta. Valovita zelena brda se smenjuju sa ogoljenim liticama žute zemlje, a drveće je onako zen slikarski postavljeno. Na kraju zaliva je smešten grad Monterey od kojeg počinje 17-Mile Drive kroz Pebble Beach i Pacific Grove. Ovo malo poluostrvo je uglavnom u privatnom vlasništvu, pa se prolazak plaća. Njujorški ekvivalent toga bi bio Long Island, luksuzni beg od grada za malo imućnije. Valoviti teren je posut vikend kućama frenklojdrajtovskog tipa, golf terenima i stajalištima za uživanje u pogledu. Ambijent vrlo sličan Stinson Beach-u u blizini San Franciska (vikend kuća Catherine Tramell iz Basic Instict).



Sunce je već počelo da se nadnosi nad okean, kako i spada. Na istočnoj obali zalazak sunca nad vodom možete videti samo u Cape Cod zalivu ili sa pokojeg ostrva. Belo uspavljujuće blještavilo se lagano pretvara u žuto, pa u narandžasto. Okolna zemlja izgleda kao u plamenu. Na zalazak sunca smo morali da utrošimo jedno pola sata zurenja u horizont. Nešto slično sam imao prilike vidim samo na Treasure Island na Floridi i svaki opis bio bio više nego corny. Čim je sunce potonulo sa druge strane iz brda je krenuo da se pomalja mesec. Pun.
Noćne vožnje mi nikako ne prijaju bez obzira na lepotu okoliša. Sva sreća uskoro stižemo u San Luis Obispo, tačno na pola puta između San Franciska i Los Anđelesa. Na ulazu u grad vidim znak za Madonna Rd. Znači pored Morrissey-a i Madonna je dobila put. Avaj, u pitanju je Alex Madonna, poznati graditelj iz ovog kraja. Isti je u blizini izgradio i Madonna Inn, bizarni hotel u nekakvom planinskom stilu sa sve ružičnjacima, vodopadima i pink neonskim znakom. Mi se upućujemo u malo manje ekstravagantni Sands Inn & Suites motel, nešto što meni liči na tipičnu wendersovsku americanu. Mrak je upotpunjen zaglušujućom tišinom, a vazduh je pun nečega što vuče na neprovetrene sobe, mada me saputnik uporno ubeđuje da je u pitanju neka biljka.



Doručak jedemo u trpezariji ukrašenoj memorabilijama vlasnika. Potpisane fotografije Reagana, George Bush Sr-a, Dolly Parton, neke bivše misice... pa malo porodične sa centralnim nadkaminskim portretom u Stetson šeširu... puna vitrina džepnih satova, pa druga puna raznih kristalnih drangulija. Dakle nismo daleko utekli od gdin-a Madonne. Spuštamo se na prvu krajputašku plažu na kojoj se ni prst pred okom ne vidi od magle. Pacifik je najveći pa mu se može. Čekam samo da iz magle izađe Carpenterov Blake sa kukom. Maglu je ubrzo rasteralo sunce te smo neuznemireni uživali par sati u suncu i pogledu na neuznemirenu vodu. I polako počinje da mi sviće zašto su svi u Kaliforniji tako opušteni. Evropa je tako prijatno daleko.



Na povratku u motel vidim frizerski salon Blade Runner, bez ikakve reference na pomenuti film osim imena. Ljudi se opet kreću bez žurbe, vrlo relaksirano obučeni, a i ja osećam kao da mi je neko promenio framerate sa 25 na recimo 18. Nije slow motion, ali je prijatno lagano.
U nastavku puta južno od grada zemlja postaje sve žuća, a dah Pacifika je fino presečen mirisom pustinje. Negde pre Santa Barbare pravimo poslednju pauzu na jednoj benzinskoj pumpi. Tabla sa listama nestalih osoba i upozorenjima na zvečarke uz uputstvo šta raditi ako vas ujede. Nigde nikoga. Odlazim do toaleta. Izlazim napolje, a ispred se stvorila oveća kolona ljudi u narandžastim kombinezonima. Prvo mi je palo na pamet da je neka turistička grupa. Onda vidim lance i čike u uniformama. I oni su verovatno zastali na putu ka nekoj usijanoj kamenoj lokaciji koju verovatno smatraju dosta manje prijatnom nego ja.

Južno od Santa Barbare trake na putu se umnožavaju, a sprženi kamen smenjuje spaljeni asfalt u betonskom kanjonu sve češće uvezanom u petlju. 600 kilometara nakon što smo napustili grad magle obuhvatili su nas pipci grada smoga. I nema sad nazad. Sledeća stanica: La La Land.



outro soundtrack: "Song to the Siren" - Tim Buckley

On the floating, shipless oceans
I did all my best to smile
Till your singing eyes and fingers
Drew me loving into your eyes

And you sang, "Sail to me
Sail to me, let me enfold you"
Here I am, here I am
Waiting to hold you

---

The Travel Almanac
Travel magazini generalno imaju formu gomile oglasa koji vam uvaljuju paket aranžmane, konfekcijski lifestyle, prepeglane fotografije pune ničega i besmislene savete. Ekipa iz Tableux Argentés Publishing (Berlin) se dosetila da objavi magazin koji kako kažu urednici "namenjen sofisticiranoj, savremenoj i veoma mobilnoj generaciji koja se često seli i stalno putuje". Prvo izdanje The Travel Almanaca u formi "malo knjiga, malo magazin" nudi veoma zanimljiv koncept zbirke razgovora sa poznatim putnicima poprskane odličnim fotografijama. David Lynch (prigodno smešten na naslovnu stranu kao udica za suckers poput mene) se priseća putovanja vozom za New York kad je bio mali, priča o Parizu i Poljskoj, puši u stranom ambijentu jer se tako oseća kao kod kuće i naravno putuje u dubine božanske svesnosti uz pomoć meditacije. James Murphy (LCD Soundsystem) gubi stvari po hotelima, a planira i da otvori jedan svoj vrlo skoro. Andy McCluskey (Orchestral Manouvers in the Dark) priča o putovanju između Londona i Liverpoola prilikom snimanja novog albuma OMD i strasti sopstvene supruge ka Disneyland-u. Javier Peres (art dealer LA/Berlin) se plaši letenja, ali stalno putuje. Terence Koh preuređuje svaku hotelsku sobu u campy enterijer, a Rinko Kawauchi (poznata japanska fotografkinja) nam nudi nekoliko svojih fotografija domovine. Prikaz ryokans, tradicionalnih japanskih ugostiteljskih objekata i 12 svetskih netipičnih hotela.
Kada bi malo smanjili Wallpaper-like pretencioznost i možda uleteli u malo neformalnije i svakodnevne vode bili bi još bolji. Videćemo u sledećem broju.
Ali složiću se sa urednikom. Putovanje nije samo jurcanje za nevidljivom daljinom. Putovanje je svako prijatno prekidanje rutine, pa makar i tu iza ćoška.
www.travel-almanac.com

---

privatna galerija
California Coast (SF to LA)
https://picasaweb.google.com/macasev/CaliforniaCoastSFToLA

Punđa svetog Franje

San Francisco, California

intro soundtrack: "Prelude and Rooftop" - Bernard Herrmann


"Serrano" hotel u Taylor ulici, taman onako na obodu ne baš prijatnog okruženja Tenderloin-a. Napolju hladnjikava avgustovska noć, 11 sati (sat u mojoj glavi kaže da je 2 posle ponoći), tražim cigarete skoro preskačući beskućnike (zaspale? onesvešćene? mrtve?). Pušim ispod slabašnog svetla ispred vrata hotela i bacam se u krevet u nadi da ću sprati 6 sati leta i da će dan biti, pa... malo svetliji od ovoga.
U poseti novom gradu uvek imam neki plan baziran na ličnim mitologijama čije putanje mogu, a ne moraju da se ukrste sa utabanim turističkim stazama. U slučaju San Franciska izbor je veoma jednostavan. Alfred Hitchcock, konkretnije film "Vertigo". Isponabadao sam po mapi obavezne tačke za obići, a šta se poveznim linijama zakači zakačilo se. U pomoć sam poneo i jedno staro izdanje magazina 3+4 (Vertigo specijal), gde se prof. Mijušković and co. bave između ostalog i geografijom ovog filma.



Izreka "Leto u San Fracisku je najhladnija zima koju sam doživeo" nije nikakva pošalica. Po oblačnom i hladnjikavom jutru se upućujemo u prvi diner iz ćoška, kod Union Square-a. Kapiram da će me jaja i slanina malo oraspoložiti, uz lokalni sourdough hleb (moram priznati da ovakva fela kiselosti baš ne prija mom nepcu). Krećemo u Presidio, severozapadni deo grada i nekadašnju vojnu bazu. Golden Gate most je cheesy izbor koliko i njujorška Statue of Liberty, ali tu je Madeleine/Judy šatro probala da se ubije skočivši u San Francisco Bay, te eto nama izgovora. Meni uvek draga ortogonalna gradska matrica je totalno izgubila smisao pošto je prebačena preko suludo brdovitog predela. Ulice su ponekad pod uglom od 45 stepeni i cenim da je glavni kvalitet lokalnih automobila dobra ručna kočnica. Sva sreća da smo u kolima, pošto je moj vojvođanski centar za ravnotežu naštimovan na ravno i pravougaono. Tome bih pridodao i ne baš mali strah od otvorenog prostora i sourdough gorušicu, pa za sad San Francisko nema baš šanse da se nađe visoko na mojoj listi. Ako uspete da se naviknete na rollercoaster urbanizam, dramatično smenjivanje gradskih ipak dodaje po koji plus. Gde ćete bolji setting za nešto što se zove "Vertigo".



Spuštamo se do Bay ulice i Marina bulevara, zaliv mi pruža umirujuću horizontalu, a čak se i sunce nešto pomalja i obasjava jedrilice oko Alcatraza. Ikonička silueta Golden Gate mosta automatski poziva scene iz filmova "Interview with a Vampire", "A View to a Kill", "X Men III". Elegantne crvene linije dramatično nalepljene na nebo i vodu završavaju nakačene na suprotnu obalu zaliva. Posle spektakularnog total plana zumiramo se sa samom kamerom ka bazi mosta i Fort Pointu, vojnoj tvrđavi podignutoj u osvit građanskog rata. Ovde već počinjem da se lagano gubim u celuloidnoj izluziji da sedim sa Scottijem u kolima i zajedno pratimo Madeleine. Stiven me pomalo zabrinuto gleda kako se hipnotisan pentram po stenju podno betonske obale. Most koji se pretvorio u masivne vertikale, a mirna voda zaliva vas neodoljivo zovu da samo zakoračite uz Herrmannov soundtrack koji se automatski odvija u glavi. Samo mesto gde naša heroina skače u zaliv je sa druge strane tvrđave i na žalost ograđeno žicom. Na vreme bivam odvučen u Fort Point. "E, nemam nameru da skačem za tobom u 'ladnu vodu! Ja baš ne ličim na Jimmy Stewarta, a ni ti bogami na Kim Novak." U turističkom centru rastresam primamljive slike iz glave, ali nalazim odgovarajući fetiš, "Footsteps in the Fog: Alfred Hitchcock's San Francisco". Tvrđava sa svojim zasvođenim hodnicima pruža fascinantan i bezbedan pogled na čitav predeo. Mogao bih ovako satima da zurim, ali čeka nas sledeća Vertigo tačka. Madeleine ide da zuri u portret.



Krivudavim putem kroz šumu Presidia stižemo do "Legion of Honor" palate. Kameni lavovi, travnjak, lučni ulaz sa kolonadom, kopija Rodenovog "Mislioca" i piramidalni svetlarnik (I.M. Peieva Luvr intervencija se izgleda širi kao zaraza). Pravo u sobu gde Madeleine opčinjeno gleda u portret Carlotte Valdes. Portret naravno nije deo kolekcije, ali tu je klupa. Malo pomerena od južnog zida gde je stajala u filmu. Duhoviti muzejski kurator je na mesto filmskog Carlottinog portreta postavio easter egg, sliku "Jacob and Rachel at the Well" Johann Karl Lotha, poznatijeg kao Carlotto. Pored stalne postavke izloženi su i printovi Johna Baldessaria. Odlično raskršće konceptualne umetnosti i zapadnoobalske štamparske tradicije.
Ispred palate puca pogled na zaliv i brdoviti cityscape. Malo skriven od pogleda sa druge strane puta je Holocaust Memorial. Skulptoralna kompozicija je delo George Segala (ne glumca), umetnika iz pop-art kružooka poznatog po uličnim skulpturama. Jedna njegova kompozicija obeležava Stonewall Riot u New Yorku na malom skveru ispred samog Stonewall bara.



Sa suludnostima pacifičke zalivske klime sam se svojevremeno upoznao prilikom posete Siettlu. Zalivi obično ograđeni planinama zadržavaju oblake, a prilikom sudara vazduha sa kopna i sa okeana se dešavaju ne baš prijatne stvari. U Siettlu konstantna kiša, a u San Francisku magla. Pri povratku u Grad pratio jurio nas je veliki zid magle kao u istoimenom Carpenterovom filmu koji je i sniman nešto severnije od San Francisko zaliva. Tobogan ulicama čije je nebo premreženo trola žicama stižemo do muzeja SFMoMA. Zgrada je poznato delo arhiteke Maria Botte simetrične kompozicije u citatnom maniru, a muzej ima verovatno najbolju kolekciju fotografije u Americi. Pored izložbe "Natural Affinities" Ansel Adamsa u kombinaciji sa platnima Georgie O'Keeffe imali smo priliku da uhvatimo dve grandiozne postavke: "Photographs 1946-2004", Richarda Avedona i "Looking In - The Americans" Roberta Franka. Avedonova retrospektiva pokriva skoro 60 godina rada, a najzanimljiviji momenti su naravno njegova redefinicija klasičnog fotografskog portreta. Merilyn Monroe sjebanog pogleda, Marcel Duchamp vadi krmelje iz očiju, a William S Burroughs izgleda kao trgovački putnik. I verovatno najbolji fotografski komad koji sam ikad video, kompozicija u veličini čitavog zida sa pojedinim članovima Warholovog Factory-a.
Prvi put u životu sam poluzainteresovano protrčao pored Duchampovih komada i završio na krovnoj terasi. Danas mi je 38. rođendan i nemam baš nameru da ga provodim buljeći u art po lepom i konačno sunčanom popodnevu. Zna se šta je najbolje mesto za proslavu rođendana. Groblje.



"The Mission" je kraj poznat po tome što je sunčaniji od ostatka grada. Nekada uglavnom nastanjen latino stanovništvom postao je magnet za umetnike i muzičare. Bez obzira na popularnost hipi pokreta na zapadnoj obali ovaj kraj je bio poznat po punk kulturi i raznovrsnim kontra-kulturnim pokretima. Cilj nam je Mission Dolores gde gđa Elster sedi zagledana u Carlottin grob. Na putu ka cilju svraćamo u "Needles&Pens", jednu od tipičnih prodavnica "potkulturne" robe i DIY svaštarija. Fanzini, silk-screen posteri, samizdat magazini, a nekako pogubilo svoj edge u kontekstu "sve je roba". Nailazim na knjigu "Mostly True" o hobo grafitima underground umetnika, Billa Daniela. Kolekcija dokumenata i tekstova o skitnicama koji uglavnom putuju vozom širom Amerike i po vagonima ostavljaju svoj umetnički grafiti otisak. U moru povampirenih i praznih underground artefakata, ovo miriše (kapiram da bi shodno temi više odgovaralo "smrdi") na iskrenost neposrednog ceđenja umetnosti iz, često ne baš lagodnih životnih oklonosti.
The Mission prelepo obasjan suncem, a mi pravo u Mission Dolores, pa na groblje. Kompleks misije je najstarija (oko 250 godina) preživela građevina San Franciska, a pun naziv joj je La Misión de Nuestro Padre San Francisco de Asís. Posvećena je naravno svetom Franji iz Asizija po kome je grad dobio ime. Groblje je lepo ušuškano i uvučeno od ulice. Nadgrobni spomenik koji je ipak stajao tamo posle snimanja je uklonjen, ali je tu klupica. Mir i tišina. Magličasto svetlo sunca dopire kroz granje. Moglo bi se lepo ostati i umreti. Vadim špil Tarot karata i daj da izvadim jednu. Trinaesta. Smrt. Ok, shvatio sam hint. Idemo odavde.
Dosta je bilo smrti, daj malo ljubavi.



Susedni kvart je popularni, posebno posle filma "Milk", Castro. Uz njujorški West Village verovatno najpoznatiji gay komšiluk i centar LGBT aktivizma 70-tih. Tu srećemo Stivenovu rođaku Jenny i njenu devojku Pauline. Preko ručka u obližnjem restoranu pričamo o životu/radu u Njujorku/San Francisku i saznajem da je Stiven bio uzor nekolicini gay rođaka, pa i njoj. Prilikom posete Columbia univerzitetu (Lavander graduation) sam upoznao i dosta Stivenovih bivših kolega od kojih su mnogi "izašli iz ormana" zahvaljujući njegovom otvorenom ponašanju i organizovanju Columbia gay žurki ranih osamdesetih. Ima tu podosta što tužne što lepe istorije, ali to ostavljam njemu da napiše.
Na mestu Milkove foto radnje (575 Castro St.) se danas nalazi prodavnica tričarija. Jedini tragovi onoga što je tu nekada bilo su pločica sa natpisom i mural. Pored famoznog "Milk" biopic-a, postoji jedan zanimljiv mali nezavisni film autorke Jenni Olssen, "575 Castro St." U pitanju su statični kadrovi seta na kojem je Gus Van Sant snimao Milk-a uz jedva čujne zvuke sa ulice i povremene senke koje prelaze preko zidova. Sablasna ispražnjena ljuštura ostavljena gledaocima da upisuju šta žele. (O filmu "Milk" i LGBT aktivizmu blog entry "Ipak se okreće, ali... ko ga je pokrenuo?").

U podnožju Twin Peaks-a (nevezano za Lynchovo stvaralaštvo) zapadno od Castra okušavamo se u snalaženju po podzemno-železničkom sistemu San Franciska na putu prema još par "Vertigo" tačaka. Kapije ne rade na žetone niti kartice, nego na novčiće, a automate za ustinjavanje je verovatno projektovao neki naduvani hipik. U jednom automatu usitniš krupniji u sitniji papir, pa onda u drugom sitniji papir u metalni novac. I onda možda i uhvatiš neki voz.
Lombard ulica na severu, broj 900, Scottijev stan. Ona lepa čista bela fasada je ušuškana u živicu, pa baš i nema bog zna šta da se vidi. Verovatno su sadašnji (i pređašnji stanari) rešili da se zaštite od radoznalaca. Skrećemo iz strme Lombard ulice (Stiven samo što nogu nije slomio) u Taylor, pa prema Brockelbank zgradi. Tu je u filmu stanovali Elsterovi, a zgrada i posle pedeset godina isto izgleda. Grandiozna kapija i poveći parking rezervisan za bogatije stanovnike. Odmah pored su i Fairmont hotel i Flood mansion (klub u koje se sreću Elster i Scottie). Vrtoglavo strme ulice pružaju fenomenalan pogled na cityscape uz ikoničku piramidalnu Transamerica zgradu.



Bez obzira na silnu ljubav prema Hitchcocku i "Vertigu" sad mi je već malo dosta besmislenih nagiba i strmoglavih pogleda. Sledeće jutro krećemo u mali izlet preko Golden Gate mosta u Muir Woods. Scena u sekvoja šumi je zapravo slikana nekih 100 kilometara južnije u Big Basin-u. Mesta za parkiranje ni za lek, pa se vijugavim putem vraćamo u grad kojeg pak opet ubrzo napuštamo na putu za jug. Sunce je iskočilo čim smo za sobom ostavili psihodelični "The City". Highway 1 uz obalu i umirujući pogled na Pacifik. San Juan Bautista (scene smrti Madelaine i Judy) nam ostaje sa leve strane i čeka nas na povratku kad ćemo zatvoriti petlju kao i u filmu. Vrtlogu ne možete uteći, pa je najbolje da se predate.

outro soundtrack: "Ashley" - The Dodos
Take my hand and lead me out
To Dolores
And leave me out in the street, I guess
It was for us

---

Footsteps in the Fog (Alfred Hitchcock's San Francisco) - Jeff Kraft i Aaron Leventhal
Već u svom prvom američkom filmu, Rebecca (1940.), Hitchcock koristi pozadinu Monterey zaliva i obale, nešto južnije od San Franciska. U isto vreme Alma i Alfred postaju dobri prijatelji sa roditeljima glavne glumice Joan Fontaine koji ih upoznaju sa dražima Vine Hill-a i beskrajnih vinograda. Iste godine Hitchcockovi kupuju ranč u oblasti Scotts Valley, daleko od gužve i halabuke Hollywooda. San Francisco Bay area od tada postaje česta pozadina (i ne samo pozadina) njegovih filmova. Scotts Valley kao prijatno mesto za život i uživanje u vinu, a sa druge strane dramatična sceničnost San Franciska kao poručena za suspense. Između ostalog sam Hitchcock kaže kako ga The City podseća na rodnu Britaniju.
"Footsteps in the Fog" je obimna slikovnica severne Kalifornije, a kroz setting Hitchcockovih filmova. Sve lokacije su detaljno opisane i fotografisane sa uporednim kadrovima iz filmova, uz tačne adrese ako želite da ih obiđete. U filmovima "Rebecca", "Psycho", "Suspicion", "Marnie" i "Family Plot" ako scene i nisu snimane na konkretnim lokacijama oko San Franciska onda je scenografija rađena po uzoru na "California gothic" arhitekturu ili se radila zadnja projekcija. "Shadow of a Doubt" je sniman u gradiću Santa Rosa nešto severnije od SF zaliva, a "The Birds" u Bodega Bay-u na obali. Definitivna posveta omiljenom mu gradu je naravno "Vertigo". Skoro pola knjige je potrošeno na mapiranje apsolutno svih tačaka grada koji su se pojavili u filmu. Od prepoznatljivih repera kao što su Battery/Golden Gate, Legion of Honor, Golden Gate park i Mission Dolores do detaljno analizirane scenične vožnje (sa svim nedoslednostima) u kojoj Scottie prati Madeleine. Pod precizni skalpel autora ove knjige padaju i razne background scene tipa pogled iz stana Scottijeve prijateljice Midge, pozadina uvodne krovne trke ili pogled na dokove i Bay Bridge iz Elsterove kancelarije. Nisu zaboravljeni ni sada već nestali objekti kao što su Podesta Baldocchi cvećara, McKittrick Hotel ili u startu fiktivna Argosy knjižara.
Grad svojom vrtoglavom matricom igra glavnu ulogu koliko i Kim Novak i Jimmy Stewart. Nemi, ali vrlo živi vinovnik (a možda i uzrok?) oniričke drame o ljubavi (seksu?) i smrti.
www.footstepsinthefog.com

Looking In - Robert Frank's The Americans
Pored snolikog gubljenja po Hitchcockovim celuloidnim slikama pravi poklon za rođendan je stigao u obliku izložbe "Looking In" u SFMoMA. U pitanju je neprocenjivi Americana dragulj koji je u svoj svojoj veličini predstavljen povodom 50-te godišnjice izdavanja knjige "The Americans" Roberta Franka. Frank je sredinom pedestih dobio Guggenheim stipendiju koju je rešio da potroši na dokumentovanje onoga što on vidi kao Ameriku. U sledeće dve godine je proputovao čitavu zemlju i napravio skoro 30.000 snimaka (83 je ušlo u originalno izdanje knjige). Švajcarskom senzibilitetu nije prijao našminkani prikaz posleratnog američkog poleta, pa je na njegovim fotografijama završio underbelly vrlog novog sveta. Rasizam, provincijska zatucanost, white trash kultura, umorna lica "malih" ljudi, zagubljene iluzije... Dramatično crno/belo, slobodno kadrirano i uz običnu "narodsku" pozadinu. "The Americans" su prvo izdati u Parizu 1958. sa esejima Henry Millera, Simon de Beauvoir, Johna Steinbecka i Williama Faulknera. Američkim izdavačima je ceo projekat izgledao previše sirov i naravno uvredljiv. US izdanje izlazi sledeće godine, ali bez pomenutih spisateljskih zvezda čije je pisanje okarakterisano kao previše neameričko. Ispred jednog kluba u New Yorku Frank sreće Kerouaca koji pristaje da mu napiše predgovor. Knjiga je naišla na veoma oštre kritike samozadovoljnih američkih umetničkih krugova. Socijalni potresi s kraja šezdesetih su učinili knjigu veoma aktuelnom i Frank polako i sa zakašnjenjem biva prepoznat kao ultimativni dokumetarista autentične posleratne američke kulture. "Looking In" katalog od skoro 400 strana se detaljno bavi "The Americans" fenomenom kao i karijerom sad već osamdesetčetvorogodišnjeg Franka. Ovaj uticajni dokument dobija svoje dostojno mesto, ali sa druge strane oštrica Frankovog sočiva dobija onaj omrženi glossy premaz. Fotografije koje posetioci gledaju uglavnom sa povećom dozom nostalgije su svojevremeno bile koleno u muda establišmentu. I lepo bi bilo da se publika na to podseti.

---

privatna galerija
The City
http://picasaweb.google.com/macasev/TheCitySanFranciscoCalifornia
Vertigo spots
http://picasaweb.google.com/macasev/VertigoSpotsSanFranciscoCalifornia
SFMoMA
http://picasaweb.google.com/macasev/SFMoMASanFranciscoCalifornia
Castro
http://picasaweb.google.com/macasev/CastroSanFranciscoCalifornia
On the way to Mission + Mission
http://picasaweb.google.com/macasev/OnTheWayToTheMissionMissionSanFranciscoCalifornia
Mission Dolores
http://picasaweb.google.com/macasev/MissionDoloresSanFranciscoCalifornia
Needles and Pens
http://picasaweb.google.com/macasev/NeedlesAndPensMissionSanFranciscoCalifornia
Golden Gate
http://picasaweb.google.com/macasev/GoldenGateBridgeSanFranciscoCalifornia
Legion of Honor
http://picasaweb.google.com/macasev/LegionOfHonorSanFranciscoCalifornia


dodatne fotografije
Robert Frank www.amazon.com
Footsteps in the Fog www.footstepsinthefog.com

Istorijsko igralište

Washington DC

intro soundtrack: "I'm afraid of Americans" - David Bowie feat. Trent Reznor
God is an American
I'm afraid of Americans
I'm afraid of the world
I'm afraid I cant help it

Kad nije povod za krvava razračunavanja istorija kao i svaka druga narativna forma može biti bizarno zabavna. Narod se najbolje drži na okupu i pod kontrolom države ako mu se servira dovoljno emotivna i ubedljiva istorijska priča. Emotivna veza sa apstraktnim ljudima/događajima često postaje jača od svakodnevnih običnih i mnogo stvarnijih veza. Interesi aparata koji vas kontroliše postaju vaši lični interesi.
Zabava počinje kada se samo malo bolje i otvorenije zagledate u ponuđenu priču. Sve sami heroji, svaka bitka je pobeda, preci su pretvoreni u supermene, a vi morate dobrano da se potrudite da dorastete njihovim herojskim delima, jer da nije njih ne bi ni vas bilo.
Pored razbacanih istorijskih lokaliteta glavno svetilište je upravni centar omeđenog komada zemlje, prestonica. Tu se pokazuju snaga i moć koji će da vas zaštite od neprijatelja. U arhitekturi prestonice koja bi trebala da veliča snagu nacije često se prenebregava nacionalni vizuelni kod (koji je uglavnom nejasna muljavina bog zna čega) i preuzima se tuđi, ubedljiviji. Tako upravne zgrade često liče na italijanske renesansne palate, trezori liče na egipatske grobnice, spomenici liče na antičke grčke hramove, a omiljena forma "glavne" zgrade je nekakav hibrid barokne crkve. Zna se kako se predstavlja moć i šta sad ima da izmišljamo toplu vodu (katalogiziranje "tople vode" je odlično odradio francuski arhitekta Jean-Nicolas Louis Durand.)
Zanimljiv pomak je jedino doneo modernizam sa svojim a/inter-nacionalnim jezikom herojski čistih linija i "svetla budućnost" moćnih formi.



Washington se ne razlikuje bitno od ostalih prestonica evropske kulturne grupe. Spomenik Georgu Washingtonu je egipatski obelisk (?), most čuvaju veliki zlatni propeti konji, Jeffersonov spomenik je nekakva renesansna rotonda, Lincolnov liči na antički hram, a Capitol je neka mešavina Luvra i Panteona gde sam sa jedne strane video nešto što neodoljivo liči na fontanu Di Trevi u Rimu. Već viđeno, i to jako mnogo puta. Dosadno, ali očigledno radi posao.

"Nedostatak" istorije u Americi ja vidim kao prijatno olakšanje od preteranog istorijsko/grobljanskog sentimenta u Evropi. Amerikanci nesretni sa druge strane čeznu za viškom istorije i pobalave kada se pojave vodviljske karikature kao što su papa ili britanska kraljica. Ok, većina čezne za sličicama koje nema u albumu.
Detaljnije pročešljavanje spomeničkog pejzaža nudi humoristički spoj popa i heroizma, posebno oku stiglom iz Evrope.

Navy-Marine Memorial, Disney-Baroque
Pored reke Potomac (arlingtonska strana) ima fina staza za bicikliste. Drveće, voda i... šta je ovo? Galebovi u letu nakačeni na talase. Kao da je filmska ekipa "Male sirene" zaboravila parče scenografije. U pitanju je spomenik poginulim mornarima trgovačke i vojne mornarice za vreme I svetskog rata. Perfektno uglačani aluminijumski talasi sa minuciozno izvedenim barokno stilizovanim kovrdžama. Galebovi uhvaćeni u letu. Napravljeno negde između dva rata, pre nego što je Walt Disney usavršio svoj prepoznatljivi crtački jezik.


United States Navy Memorial, Comic book-Pop
Ovaj kompleks je posvećen svim živim/mrtvim mornarima u službi američke mornarice (ratne, trgovačke, i ko zna kakve još.) U središtu amfiteatra je statua "Usamljeni mornar" koja neodoljivo podseća na Korta Maltezea. Pogled uperen u beskrajno more, vetrom uzvijorene pantalone, prepoznatljivi mornarički pea coat, mornarička kapa i vreća kraj nogu. Mornar onako vitak, zgodan i lep. (Ovde bi mogle da ulete i razne "Querelle" asocijacije.)
Obližnja fontana sa vodoskocima je pre par godina doživela svoj uber-pop momenat. Voda je bila ofarbana u plavo. Ne obično vodeno plavo, nego stvarno plavo. Naime, voda je bila prepuna gljivica što je navodno ružilo spomenik, pa su sipali neke hemikalije da ih se otarase. Portparol memorijala je izjavio kako je bolje da imamo jarko plavu vodu nego gljivičnu muljavinu. Skoro filmska intervencija koja podseća na Antonionija koji je terao ljude da farbaju travu u blistavije zeleno.


Iwo Jima Memorial, Iconic-Camp
"Raising the flag" Joe Rosenthala je jedna od prepoznatljivijih ratnih fotografija ikada. Snimljena je pred kraj rata na planini Muribachi i iste godine Rosenthal dobija Pulitzerovu nagradu. Fotografija je kao i većina ikona okružena raznim kontroverzama. Da li je scena nameštena ili spontana? Koliko ljudi je zapravo dizalo zastavu? Ko su ljudi? Koliko je snimaka bilo? Rosenthal tvrdi kako je fotografija nastala spontano i da je umalo propustio priliku da je snimi. Fotografija nam (kakvi god uslovi bili) nudi sjajnu kompoziciju sa dijagonalnim jarbolom zastave, gradacijski nanizanim vojnicima i nebeskom pozadinom. Jedinstveni trenutak zabaležen na dvodimenzionalnom mediju.
Iskliznuća nastaju kada se scena prebaci u tri dimenzije i kada neki drugi umetnik pokuša da domisli ono što se na fotografiji ne vidi. "Iwo Jima Memorial" je otkriven 50-tih i predstavlja doslednu reprodukciju fotografije. Sve je napravljeno od metala osim zastave. Vetar nikako da dune kako treba da bi se zastava namestila kao na fotografiji, a najgore je kad onako glindžavo visi. Spomenik nudi razne domišljene uglove kojih nema na fotografiji. Od kojih je omiljeni donji ugao od pozadi. Nije ni čudo da na gomili gay web sajtova možete videti pošalice na tu temu.


Franklin Delano Roosevelt Memorial, Fairground-Realism
Roosevelt je dobio svoj spomenik tek pre nešto više od deset godina. U pitanju je kompleks sastavljen od četiri dela koji su posvećeni po jednom predsedničkom mandatu. Sve je pravougaono sklesano, sa vodopadima i pratećim skulpturama koje su opet rađene po uzoru na fotografije. Kompozicija koja predstavlja ljude koji čekaju u redu za hleb za vreme velike depresije i čovek nagnut na radio aparatom koji sluša Rooseveltovo obraćanje naciji. Skoro filmski kadrovi herojskih dana jada i bede. Svoje zasluženo mesto je dobila i Eleanor Roosevelt (jedina prva dama ovekovečena u muževljevom spomeniku). Uverljivo zborana skrušeno stoji u svojoj niši posvećenoj Ujedinjenim nacijama. Samo predstavljanje 32. predsednika USA je bio malo teži poduhvat zbog invalidskih kolica. Na poslednjoj skulpturi FDR je lepo prikazan u kolicima dok su u glavnoj kolica zamaskirana plaštom. Bitan deo te glavne kompozicije je i predsednički ljubimac, Fala, škotski terijer, koji neodoljivo podseća na candy-pop Jeff Koonsa.


Korean War Veterans Memorial, Action figuratism
Spomenik je posvećen, jel'te veteranima korejskog rata, a 1995. otvaranju su prisustvovali Bill Clinton i južnokorejski predsednik Kim Young-sam. Komad zemlje je okružen teškim crnim mermernim zidom po kojem su nasumično prikazani vojnici i civili iz vremena konflikta. I to onom grobljanskom fotografskom tehnikom po mermeru.
Središte memorijala je kompozicija od 19 statua vojnika u akciji. Napravljene su od nerđajućeg čelika i predstavljaju sve rodove vojske koji su učestvovali u ratu. Scena podseća na smrznuti filmski kadar, a statue naravno na akcione figure vojnika koje prosto pozivaju da ih rasporedite po nekom svom strateškom planu.



outro soundtrack: "Sleep Now In The Fire" - Rage Against the Machine
For it's the end of history
It's caged and frozen still
There is no other pill to take
So swallow the one
That made you ill
The Nina, The Pinta, The Santa Maria
The noose and the rapist
The fields overseer
The agent of orange
The priests of Hiroshima
The cost of my desire
To Sleep now in the fire

---

Asterios Polyp - David Mazzucchelli
Nikada se ne bih zakleo da ću uživati u literarno/crtačkom ostvarenju nekoga ko je do sada crtao Batmana i Daredevila. David Mazzucchelli je pre par nedelja izdao svoj ambiciozni poduhvat od 350 (nenumerisanih) strana pod nazivom "Asterios Polyp". U pitanju je indie grafička novela na potpuno suprotnom polu od dosadašnje superherojske prakse. Glavni junak iz naslova je arhitekta čiji su projekti stigli samo na papir i kojeg život jednim udarcem groma baca na put preispitivanja i potrage za smislom. Na nivou same priče sve to podseća na kliše savremene nezavisne produkcije gde se autori bave angstom savremenog čoveka. Malo road movie, malo ljubavna priča koja podseća na Murakamija (supruga mu je japansko-nemačkog porekla i predstavlja formalni antipod), sećanja, kajanja, neispravljene greške... Ali ovo nije pisana priča, nego crtana. Mazzucchelli na sjajan način koristi svoju vizuelnu erudiciju da sklopi neverovatnu slikovnicu koja vam naravno priča mnogo više od same suve radnje. Mnogi kritičari su se odmah poduhvatili formalizma kao glavnog aduta. Protagonista je jedan od onih arogantnih purističkih arhitekata (utešno je videti koliko je njegov svet nestabilan) pa je cela novela urađena u retro 50's maniru i ofarbana rudimentarnim štamparskim bojama. Boje su tu da komuniciraju prirodu likova i situacija. Linijom i formom autor opet u skladu sa situacijom oživljava neki od manira grafičke umetnosti (orfizam, psihodelija, suvi modernizam, renesansa, antika...) i često imate osećaj da je priča ištrikana oko unapred zamišljenih vizuelnih momenata. S druge strane tekstualnu ideju često u istom kadru reinterpretira vizuelno. Kao i većina ambicioznih magnum opusa ovaj je takođe nakrcan citatima i referencama (umetničkim, arhitektonskim, filozofskim, filmskim, mitološkim...). Za razliku od te većine ovde je to urađeno sa merom, a i činjenica da mnoge reference stižu isključivo kroz crtež čini "Asterios Polypa" prijatno provetrenim. Grandiozna turneja kroz nečiju intimu, američki socijalni pejzaž (hipi mame, komunistički rokeri, pretenciozni njujorčani...) i istoriju grafičke umetnosti. Grabežljivo sam ga progutao za jedno popodne, ali ga za razliku od Ekovog "Fukoovog klatna" danima prelistavam i vraćam se na pojedine epizode.

"Dormitorium", an exhibition of film decors by the Quay brothers
Negde početkom 90-tih sam na "120 minutes" (MTV) prvi put video spot za pesmu "Can't go wrong without you" od His Name Is Alive. Nešto potpuno drugačije od svega što se vrtelo u to vreme, pa čak i na toj opskurnoj emisiji koja je išla jednom nedeljno. Od tada sam tražio bilo šta što se ticalo na odjavnoj špici potpisanih autora. Stephen i Timothy Quay su američki blizanci opsednuti istočno evropskom (najviše poljskom i češkom) likovnom tradicijom i lutkarskom animacijom. Uglavnom su u pitanju kratki animirani crno/beli filmovi nadrealne atmosfere i kafkijanskog mraka (potražite na YouTube-u). Jedini veći prodor u mainstream je bio rad na spotu "Sledgehammer" Petera Gabriela. Sve ostalo je beskompromisna strast čiji je rezultat ponuđen samo onima koji traže.
Ekipa sa "The University of Arts" iz Filadelfije (tamo su Quay brothers svojevremeno studirali) je napravila prvu američku retrospektivnu izložbu njihovih filmskih dekora. Ovih dana je izložba preseljena u Parsons školu u Njujorku. Izloženo je jedanaest animatorskih scenografija iz osam kratkih filmova. U mraku galerije osvetljeni su samo mali stakleni kabineti, a posetilaca skoro i da nema (svi uglavnom hrle na retrospektivu Frank Lloyd Wrighta u Guggenheim). Imao sam sreću da zateknem kuratora izložbe, Edwarda Waisnisa, koji je sav srećan što se neko pojavio krenuo da mi priča celu priču. Kao bonus što umem da nabrojim nekoliko naslova i što sam iz istočne Evrope Waisnis mi poklanja katalog džabe, onako ispod tezge. Nauživao sam se hvatajući sopstvene fotografske kadrove ovih minuciozno sklopljenih setova. Atmosfera industrijskog raspada i apsurdi ljudskih odnosa uhvaćeni u fragilne asamblaže. Kao kada biste ukrstili kabinete Josepha Cornella i ilustracije Dave McKeana sa ruskim lutkarskim crtaćima. Sa zvučnika dopire eksperimentalna muzika prateće projekcije nekoliko filmova. Napolju na 13. ulici blješti sunce po stamenim zgradama. Trošni i zaprljani heart of darkness braće Quay me podseća da su beton i sunce prolazni koliko i karton u polu-mraku.

---

privatna galerija
Washington, spomenici
http://picasaweb.google.com/macasev/MonumentsDC
Dormitorium, Quay brothers at Parsons, NYC
http://picasaweb.google.com/macasev/DormitoriumQuayBrothersAtParsons

dodatne fotografije
Asterios Polyp www.walrusmagazine.com www.amazon.com

Smrt pod suncem

Inverness, Florida

intro soundtrack: "We will vacation, you will be my parasol" - Be Your Own Pet
Right up the wall to the darkest place
It gets so dark when we're below the waist
We are the knowing oh yes we know it all
We will vacation, you will be my parasol


Za mene godina traje od aprila do oktobra, sve ostalo je čekanje leta/proleća. Samo da je toplo, da ima sunca i svetla i da su dani dugi. Mrsko mi bauljanje po zimskom mraku ne mora uvek da se rešava čekanjem (vremenom), može i putovanjem (prostorom). Pre skoro tri godine sam se prvi put iz kišnog i hladnog Njujorka uputio na jug. Posle dva i po' sata leta izlazim iz aviona na aerodromu u Tampi i pravo na 25 C sa sve palmama, oštrim letnjim senkama i blještavim svetlom. Nadrealan osećaj, kao da me je neko teleportovao. Na brzinu menjamo više nego neadekvatnu odeću i sedamo u kola. Sve ravno do u beskraj, nebo ogromno i svetlo. Pravac nedođija američkog juga.



Ubrzo skrećemo sa glavnih autoputeva na sporedne lokalne i nailazimo na poluraspadnutu benzinsku pumpu. Pa, to mi dajte. Vendersovska amerikana. Ipak svi mi tu nešto patimo od medijskih stereotipa, samo je pitanje afiniteta. Kućice od talasastog lima, nakrivljeni poštanski sandučići i nebrendirane pumpe. Ulazimo u prodavnicu, a tamo još veći užitak. Teta stoji iza kase i puši (!!!), a na licu joj je nemi izraz "Yes?". Na rafovima imate maksimalan izbor od dva za celokupnu ponudu. Stojim i gledam u dve fele čipsa koje nikad ranije nisam sreo. Prilazi mi lokalni kauboj (nije umetnička sloboda, čovek je stvarno nosio šešir) i kreće vrlo prijateljski "gde si brate" da mi preporučuje jedan od dva ponuđena čipsa. Ja automatski aktiviram "fuck off" vibe, da bih skapirao da smo svi ovde naši. Malo je ljudi, svi se znaju, a stranci se odmah primaju u klub. Samo da su beli. Sedam napolje na sunce i utapam se u oduvek željenu razglednicu.



Stivenova keva se preselila iz rodnog Ohaja na Floridu pre skoro pet godina. Gradić Inverness (Citrus County) u unutrašnjosti, van svih turističkih staza, pretvoren u penzionerski raj kao i 90% Floride. Možda ima oko 20.000 stanovnika, ali zato ima "city" status. Većina evropskih gradova/gradića/naselja se uglavnom diči time koji je rimski imperator gde podigao čador, eventualnim ostacima krstaške bagre ili raznim nacionalnim herojima (smenjivim u zavisnosti od režima). Američka istorija je filmska istorija. I u najstrašnijim zabitima novog sveta je sniman po neki film. Dika i ponos Invernessa su par scena uslikanih u gradskoj kući, a za potrebe Prislijevog "Viva Las Vegas". Pored toga teško da čega drugog i ima. Nekoliko dinera, par second-hand knjižara, prodavnica kostima (!) i raznih drangulija sa ostrvima stambenih enklava.



Nekadašnje vozne šine su počupane, pa su od nasipa napravljene biciklističke staze. Na bajk putu prema susednom Floral gradu prolazimo pored konjskog korala, mini trejler naseobine, masonske lože i groblja. Groblje je onako neograđeno, neodržavano i skriveno hladom drveća koje zbog sveprisutne španske mahovine liči na žalosne vrbe. Nadgrobne ploče napukle i pobledele, pa raspoređene po meni neznanom poretku. Imena jedva da se čitaju, a ponegde su zabodeni buketi plastičnog cveća. Stariji čika prolazi na biciklu i dobacuje mi: "Hey boy, whacha doin' there? It's only black people." U glavi mi se trenutno uključila Billie Holiday koja peva "Strange Fruit". Na iPodu sam imao samo grobljansku verziju Siouxsie and the Banshees. Povešana crna tela koja se ljuljaju na prijatnom južnjačkom povetarcu. Pa zakopana sa namerom da ne budu baš upamćena.
Ove godine sam ponovo obišao isto groblje koje je sve zapuštenije i polako nestaje. Sa groba izvesnog Willie Washingtona uzimam jednu plastičnu ružu koja se otrgla od buketa.

Ako ste beli teško možete da skapirate šta je to biti crnac na jugu. Ovo je najpribližnije što sam ja uspeo da shvatim. Mnogo je gadno. I dan danas. Svaka usputna kafana ima istaknutu konfederacijsku zastavu, crnci i dalje žive u zasebnim (treba li spomenuti i vrlo siromašnim) kvartovima, a za sve vreme svog boravka u unutrašnjosti Floride nisam primetio da se rase previše mešaju.



Čitava Florida je svojevrsno američko groblje slonova, gde se mnogi penzioneri okupe da poslednje dane provedu na suncu. Stivenov deda Kenneth je pre tri godine i dalje bio živ i smešten u dom za pomoć starima. Bolnički miris jedva da prikriva zadah smrti. Kroz razna poluodškrinuta vrata na sekund vidim razna polu živa tela koje održavaju ne previše zainteresovane i natrenirano nasmejane bolničarke. Dedi smo poneli njegove omiljene suve šljive. On sedi u svojoj stolici stondiran nečim gadnim, ali i dalje nordijski uspravan. Belo-plave oči zure u nešto što niko ne vidi, ali verujem da ćemo svi jednog dana ugledati. Umro je mesec dana posle toga.



Ovogodišnji Thanksgiving day smo proveli u sličnom gerontološkom društvu. Za večerom nam se pridružila i prijateljica Stivenove mame, Jannet. Fragilna starija dama sa "Vertigo" Carlotta Valdes punđom, podrhtavajućim rukama i piskutavim glasom. Stalno priča o svojim britanskim prijateljima i jako je srećna što sedi sa nekim iz Evrope. Predavala istoriju umetnosti, a ima i diplomu grafičkog dizajnera. Živi sama.
Preko puta stola sedi Joe, Stivenov drugi deda. Devedesetpetogodišnji njujorčanin koji se doselio na Floridu pre par godina. Stalno je nešto prčkao po slušnom aparatu i non-stop zbijao šale. Joe se ispostavio kao pravo osveženje i neumorni partner u sprdnji.
- "Hey lad, are you ready for the act II? You should have been a comedian."
- "Sure old man, I bet it would have been hilariously funny in 1938."



Po okolini ima pregršt destinacija za dnevne izlete. Crystal River ili Treasure Island, odmaralište na zapadnoj obali sa najspektakularnijim zalaskom sunca koji sam video.
Ove godine smo obišli reku Withlacoochee. Čitavo područje je pretvoreno u nacionalni park sa vrlo strogim pravilima. Ako vas uhvate sa plastičnom flašom u čamcu, plaćate $200. Okolna priroda je prošarana vodopadima, a komad reke je ograđen i pretvoren u kupalište. Prvo iznajmljujemo kanu za jednočasovno veslanje po reci. Kornjače se sunčaju po kamenju, voda je neviđeno čista, Upozoreni smo na aligatore mada nijedog nisam video. Lagano klizimo po mirnoj površini dok prži novembarsko sunce. Sledi kupanjac u reci. Plutam na leđima i zahvaljujem se (ipak je Thanksgiving vikend) za komad leta koji sam dobio na poklon usred godišnjeg doba kada obično svako jutro kontempliram da se vratim u krevet i probudim u maju.






Thomas Shipp i Abram Smith, linčovani u Marionu, Indiana. 7. avgust 1930.
foto: Lawrence H. Beitler.


outro soundtrack: "Strange Fruit" - Billy Holiday
Southern trees bear strange fruit,
Blood on the leaves and blood at the root,
Black bodies swinging in the southern breeze,
Strange fruit hanging from the poplar trees.

Pastoral scene of the gallant south,
The bulging eyes and the twisted mouth,
Scent of magnolias, sweet and fresh,
Then the sudden smell of burning flesh.

Here is fruit for the crows to pluck,
For the rain to gather, for the wind to suck,
For the sun to rot, for the trees to drop,
Here is a strange and bitter crop.

---

Smoke gets in your eyes - Michael Thibodeau & Jana Martin
Po knjižarama u američkim zabitima možete naći neverovatne, a jeftine bisere koje niko od domorodaca ili ponekog turiste ne kupuje. Tako sam u Invernessu natrčao na spoj svoje dve velike strasti (grafički dizajn i pušenje) u monografiji ($12) o istoriji pakovanja cigareta. Autori su, bez nepotrebnog popovanja kako je eto pušenje nezdravo, pokrili više od sto godina svetske duvanske industrije uz oko 800 raznih kutija. Današnja pakovanja sva liče jedna na drugo. Sve neke svedene forme sa par boja, pa još prelepljeno onim grobljanskim "surgeon general warning". Nema više cool pakovaja za nešto što je postalo un-cool. Cigarete su nekad kao i većina proizvoda kupcu nudile višak vrednosti (pored sedacije, uživanja i verovatnih plućnih oboljenja) u vidu nakačenog lifestyle-a. Knjiga je podeljena na tematske sekcije u zavisnosti od toga kako su tamo neki marketinški planeri i dizajneri uspeli da vam na malom prostoru predstave taj višak. Najraniji pokušaji su vezivani za prikaz mističnog i orijentalnog. Sfinge, pustinje, haremske lepotice, maharadže, a sve smuljano u neverovatnu i simpatičnu ikonografsku nedoslednost na jeftinoj hartiji i sa nekoliko raspasovanih boja. Samo da je tajanstveno i da obećava tamo nešto sanjano i nedostižno. Cigarete su često vezivane za more i mornare, pa postoji čitav talas morskih/brodskih motiva. Za snobove se štampalo u pozlati sa što više kraljevskih simbola, grbova i statusnih oznaka. Za vreme drugog svetskog rata pakovanja su bila sredstva propagande i podrška domaćim borcima. Posleratni polet je rezultirao prikazom tehnološke dike i ponosa svake nacije (rakete, avioni, mašine, kineska stada ovaca sa fabrikom u pozadini). Životinje, voće i povrće, indijanci, sportisti (?), izmišljeni likovi i razglednice dalekih krajeva. U poslednjem poglavlju je mesto našao i nekadašnji jugoslovenski LD. Veliki plavi znak pitanja i LD upisano u tačku je koliko sam ja obavešten značilo "Ka' će plata?". Autori su ga, ne skapiravši baš najbolje, svrstali u anti-pušačka pakovanja.
Galerija slika iz vremena kada je pušenje bilo bezopasno i kada je šarena kutija na stolu bila deo društvene predstave. Sličan zahvat možete videti u Tarantinovim filmovima gde se povremeno provlači nostalgično dizajnirano pakovanje izmišljene marke "Red Apple".

---

privatna galerija
Inverness, januar 2006.
http://picasaweb.google.com/macasev/InvernessFlorida
crnačko groblje
http://picasaweb.google.com/macasev/BlackGraveyardInvernessFlorida
Inverness, novembar 2008.
http://picasaweb.google.com/macasev/InvernessThanksgivingFlorida
Withlacooche
http://picasaweb.google.com/macasev/WithlacoocheeRiverFlorida
Crystal River
http://picasaweb.google.com/macasev/CrystalRiverFlorida
Treasure Island
http://picasaweb.google.com/macasev/TreasureIslandFlorida