Highway 1, California
intro soundtrack: "River of Dirt" - Marissa Nadler
Gospodina Thornhilla, uglednog advertajzing direktora iz New Yorka, su nalili alkoholom, posadili za volan i gurnuli niz drum duž Long Islanda. Po krivudavom putu usečenom u liticu nema šanse da preživi. Samo što to nije put na Long Islandu već tri vremenske zone dalje. Hitchcock je, kao i veliki broj drugih režisera, često koristio Highway 1 u Kaliforniji za scenične putne kadrove. Poznat i kao Pacific Coast Highway ovaj drum važi za jedan od najlepših na svetu. Teško da bi se napravila sad neka vrlo objektivna lista najlepših puteva, ali San Francisco - Los Angeles deonica se zaista ispostavila kao breathtaking.
Moj doživljaj zapadne obale USA se do tada svodio na dva zalivska grada, Seattle i San Francisco. Oba sa svojom maglovitom i ne preterano prijatnom klimom ne ostavljaju baš utisak "e, selim se sutra ovamo". Onu ikoničku filmsku Kaliforniju najbolje doživite na putu koji je i sam sekvenca preokreta, prijatnog vijuganja, skrivenih džepova i povremenih pauza, a praćena beskrajem Tihog okeana. Road trip gde je destinacija samo putovanje.
Sav nakupljeni gradski angst kao rukom odnešen dok se na plejlisti vrti sveto trojstvo svakog road trip-a, Marissa Nadler, Neko Case i Hope Sandoval. Stiven mi kaže da uživa dok vozi, a ja mu verujem te se ne poduhvatam volana. Po hipnotički krivudavoj liniji smenjuju se Half Moon Bay, San Gregorio, Pescadero, Anno Nuevo, Scott Creek... Ponekad pauziramo na prigodnoj litici sa finim pogledom. Na pamet mi pada prva rečenica Pratove "Balade o slanom moru" gde nam se Pacifik lično obraća sa "Ja sam Tihi okean i najveći sam. Odavno me tako zovu..."
Sunce je tačno iznad nas, prolazimo znak za Morrissey Blvd. (?) i pravimo malo duži predah u Santa Cruz-u i to na čuvenom Boardwalku, najstarijem preživelom zabavnom parku u USA (da, starijem i od Conney Islanda). Ljudi lagano gamižu pod blešteći belim svetlom. To je ono svetlo koje David Lynch pominje kao razlog za selidbu u Kaliforniju. Svetlo od kojeg se prave filmski snovi. U takvom daydreaming okruženju filmske slike vam se same nižu. Izabrali smo restoran pored velikog drvenog doka. Na ogradu je naslonjena devojka koja čita knjigu, a duga kosa joj se lagano vijori na vetru. Jennifer Connelly ima dve takve skoro identične scene u dva različita filma. Requiem For A Dream na pomenutom Conney Islandu i Dark City. U oba slučaja su u pitanju fantazmagorične scene izgubljenog raja koje mame i progone protagoniste. Možemo tome pridružiti slobodno i hotelsku fotografiju (a i poslednju scenu) iz filma Barton Fink. Ne sećam se šta sam jeo, a ni šta mi je Stiven govorio. Nevoljno ostavljam ovu vizuelnu Siren's song i krećemo dalje.
Južno od Santa Cruz-a se pruža Monterey Bay, verovatno najupečatljiviji deo puta. Valovita zelena brda se smenjuju sa ogoljenim liticama žute zemlje, a drveće je onako zen slikarski postavljeno. Na kraju zaliva je smešten grad Monterey od kojeg počinje 17-Mile Drive kroz Pebble Beach i Pacific Grove. Ovo malo poluostrvo je uglavnom u privatnom vlasništvu, pa se prolazak plaća. Njujorški ekvivalent toga bi bio Long Island, luksuzni beg od grada za malo imućnije. Valoviti teren je posut vikend kućama frenklojdrajtovskog tipa, golf terenima i stajalištima za uživanje u pogledu. Ambijent vrlo sličan Stinson Beach-u u blizini San Franciska (vikend kuća Catherine Tramell iz Basic Instict).
Sunce je već počelo da se nadnosi nad okean, kako i spada. Na istočnoj obali zalazak sunca nad vodom možete videti samo u Cape Cod zalivu ili sa pokojeg ostrva. Belo uspavljujuće blještavilo se lagano pretvara u žuto, pa u narandžasto. Okolna zemlja izgleda kao u plamenu. Na zalazak sunca smo morali da utrošimo jedno pola sata zurenja u horizont. Nešto slično sam imao prilike vidim samo na Treasure Island na Floridi i svaki opis bio bio više nego corny. Čim je sunce potonulo sa druge strane iz brda je krenuo da se pomalja mesec. Pun.
Noćne vožnje mi nikako ne prijaju bez obzira na lepotu okoliša. Sva sreća uskoro stižemo u San Luis Obispo, tačno na pola puta između San Franciska i Los Anđelesa. Na ulazu u grad vidim znak za Madonna Rd. Znači pored Morrissey-a i Madonna je dobila put. Avaj, u pitanju je Alex Madonna, poznati graditelj iz ovog kraja. Isti je u blizini izgradio i Madonna Inn, bizarni hotel u nekakvom planinskom stilu sa sve ružičnjacima, vodopadima i pink neonskim znakom. Mi se upućujemo u malo manje ekstravagantni Sands Inn & Suites motel, nešto što meni liči na tipičnu wendersovsku americanu. Mrak je upotpunjen zaglušujućom tišinom, a vazduh je pun nečega što vuče na neprovetrene sobe, mada me saputnik uporno ubeđuje da je u pitanju neka biljka.
Doručak jedemo u trpezariji ukrašenoj memorabilijama vlasnika. Potpisane fotografije Reagana, George Bush Sr-a, Dolly Parton, neke bivše misice... pa malo porodične sa centralnim nadkaminskim portretom u Stetson šeširu... puna vitrina džepnih satova, pa druga puna raznih kristalnih drangulija. Dakle nismo daleko utekli od gdin-a Madonne. Spuštamo se na prvu krajputašku plažu na kojoj se ni prst pred okom ne vidi od magle. Pacifik je najveći pa mu se može. Čekam samo da iz magle izađe Carpenterov Blake sa kukom. Maglu je ubrzo rasteralo sunce te smo neuznemireni uživali par sati u suncu i pogledu na neuznemirenu vodu. I polako počinje da mi sviće zašto su svi u Kaliforniji tako opušteni. Evropa je tako prijatno daleko.
Na povratku u motel vidim frizerski salon Blade Runner, bez ikakve reference na pomenuti film osim imena. Ljudi se opet kreću bez žurbe, vrlo relaksirano obučeni, a i ja osećam kao da mi je neko promenio framerate sa 25 na recimo 18. Nije slow motion, ali je prijatno lagano.
U nastavku puta južno od grada zemlja postaje sve žuća, a dah Pacifika je fino presečen mirisom pustinje. Negde pre Santa Barbare pravimo poslednju pauzu na jednoj benzinskoj pumpi. Tabla sa listama nestalih osoba i upozorenjima na zvečarke uz uputstvo šta raditi ako vas ujede. Nigde nikoga. Odlazim do toaleta. Izlazim napolje, a ispred se stvorila oveća kolona ljudi u narandžastim kombinezonima. Prvo mi je palo na pamet da je neka turistička grupa. Onda vidim lance i čike u uniformama. I oni su verovatno zastali na putu ka nekoj usijanoj kamenoj lokaciji koju verovatno smatraju dosta manje prijatnom nego ja.
Južno od Santa Barbare trake na putu se umnožavaju, a sprženi kamen smenjuje spaljeni asfalt u betonskom kanjonu sve češće uvezanom u petlju. 600 kilometara nakon što smo napustili grad magle obuhvatili su nas pipci grada smoga. I nema sad nazad. Sledeća stanica: La La Land.
outro soundtrack: "Song to the Siren" - Tim Buckley
On the floating, shipless oceans
I did all my best to smile
Till your singing eyes and fingers
Drew me loving into your eyes
And you sang, "Sail to me
Sail to me, let me enfold you"
Here I am, here I am
Waiting to hold you
The Travel Almanac
Travel magazini generalno imaju formu gomile oglasa koji vam uvaljuju paket aranžmane, konfekcijski lifestyle, prepeglane fotografije pune ničega i besmislene savete. Ekipa iz Tableux Argentés Publishing (Berlin) se dosetila da objavi magazin koji kako kažu urednici "namenjen sofisticiranoj, savremenoj i veoma mobilnoj generaciji koja se često seli i stalno putuje". Prvo izdanje The
Travel Almanaca u formi "malo knjiga, malo magazin" nudi veoma zanimljiv koncept zbirke razgovora sa poznatim putnicima poprskane odličnim fotografijama. David Lynch (prigodno smešten na naslovnu stranu kao udica za suckers poput mene) se priseća putovanja vozom za New York kad je bio mali, priča o Parizu i Poljskoj, puši u stranom ambijentu jer se tako oseća kao kod kuće i naravno putuje u dubine božanske svesnosti uz pomoć meditacije. James Murphy (LCD Soundsystem) gubi stvari po hotelima, a planira i da otvori jedan svoj vrlo skoro. Andy McCluskey (Orchestral Manouvers in the Dark) priča o putovanju između Londona i Liverpoola prilikom snimanja novog albuma OMD i strasti sopstvene supruge ka Disneyland-u. Javier Peres (art dealer LA/Berlin) se plaši letenja, ali stalno putuje. Terence Koh preuređuje svaku hotelsku sobu u campy enterijer, a Rinko Kawauchi (poznata japanska fotografkinja) nam nudi nekoliko svojih fotografija domovine. Prikaz ryokans, tradicionalnih japanskih ugostiteljskih objekata i 12 svetskih netipičnih hotela.
Kada bi malo smanjili Wallpaper-like pretencioznost i možda uleteli u malo neformalnije i svakodnevne vode bili bi još bolji. Videćemo u sledećem broju.
Ali složiću se sa urednikom. Putovanje nije samo jurcanje za nevidljivom daljinom. Putovanje je svako prijatno prekidanje rutine, pa makar i tu iza ćoška.
www.travel-almanac.com
privatna galerija
California Coast (SF to LA)
https://picasaweb.google.com/macasev/CaliforniaCoastSFToLA
