Napuštajući distrikt

Washington DC

intro soundtrack: "Keep This Party Going" - The B-52s
Take this party
To the white house lawn
Things are down and dirty In Washington

"Get on the floor! ON THE FUCKIN' FLOOR... NOW!!!" I tako sam se ja našao ležeći na podu okružen policama sa biciklističkim kacigama i zamišljajući najgore tarantinovske scene. Adrenalinom napumpan lik mi prosipa sive ćelije umešane u krvnu plazmu po zidu. Ili još gore: upucava nekoga do mene, pa se ja pretvaram u Pollockovski art sa kojeg kaplje krv. Ne mogu da verujem da ću da skončam na ovako debilan način koji se totalno kosi sa mojom deathwish da spektakularno sletim kolima sa neke litice. Polako pridižem glavu da bar vidim o ćemu se radi. Svi leže nepomično. I onda tek skapiram koliko su ljudi ovde skloni preterivanju kada se radi o bezbednosti. Rečenicu sa početka je urlao prodavac, a prava frka se dešava na desetak metara odavde u drugom lokalu. Izlazimo napolje, a ispred jednog kluba leži nepomično krvavo telo okruženo radoznalcima. Policijska kola, ambulatna kola i vatrogasci (!!!?) prave buku kao da je smak sveta. (E, niste vi bili na Dorćolu. Tamo svako malo nekog upucaju i to uz mnogo manje buke.) Posle na vestima slušam kako je žrtva samo (!!!) upucana u nogu i da je van životne opasnosti.

Dobrodošli u Adams Morgan, kraj u severozapadnom kvadrantu Washingtona u kojem sam proveo, kad se sve sabere, oko godinu dana. I uskoro ga napuštam. Ne samo kraj, nego i grad, pa se spremite za jedno sentiš putovanje po prestonici SAD. Look back before you leave.



Stan je u 1841 Columbia Rd. u Alcazar (zvuči kao Alcatraz) zgradi blizu raskrsnice sa zloglasnom 18. ulicom koja se vikendom pretvara u mešavinu milenijumske žurke iz "Strange Days" i filma "Mad Max". Sve se plavi od policijskih rotacionih svetala, doterane cice leže u sopstvenoj povraćki, saobraćajna pravila ne važe (niti bilo kakva druga), na ulazu klubova se roji masa koja je progutala sam bog zna šta, grupice se čoporativno kreću ka izvorima hrane, malo malo pa se neko pobije, a pucnjave začudo nema (to ostavljamo za u po bela dana). Pre dve godine je Washington City Paper objavio opširan članak pod nazivom "Still Life with Vomit" (Impressions of Adams Morgan, Saturday Night). Adams Morgan je inače veoma prijatan boemski komšiluk pun klubova, nacionalnih restorana, čitača dlanova, indie modnih butika... Na prelazu (transitional neighborhood, kako vole da kažu) između "bele" Kalorame i "meksičko-afričkog" komšiluka. Dovoljno živahan, ali ne previše nepodnošljiv za život.



Decentralizacija kao veoma praktičan metod planiranja je u mnogim zemljama izrodio parove "glavni grad" - "čekaj, ja sam mislio da je ovo glavni grad" tipa: Ankara-Istanbul, Brazilija-Rio, Bern-Cirih, Vašington-Njujork, Rabat-Kazablanka, Kanbera-Sidnej, Otava-Toronto, Beograd-Beograd... Glavni gradovi pojedinih američkih država često nisu najveći niti najpoznatiji gradovi. Na primer New York City nije glavni grad države New York, nego Albany. Washington kao poslednja prestonica (posle Filadelfije i Njujorka) ima status skoro ničije zemlje. Okolne države (Marryland i Virginia) su preuzele svoje nekadašnje delove teritorija, pa je Washington skresan na mali komad zemlje, ali sa bombastičnim nazivom (Distrikt Kolumbije) i statusom samostalne države. Kolumbija je nekada bio poetizovan naziv za celu Ameriku, a naravno, po Kristoferu Kolumbu. To je jedini region u SAD gde plaćate debeli federalni porez, ali nemate svog reprezenta u parlamentu. Odatle i slogan na vašingtonskim tablicama "taxation without representation".
Krajem XVIII veka grad je planirao Pierre Charles L’Enfant u formi pravougaone matrice "poprskane" kružnim trgovima iz kojih se zvezdasto šire ulice (što podosta zbunjuje pri orijentaciji). Koliko sam čuo L’Enfant nije plaćen za svoj posao i umro je u bedi. Drago mi je ipak pravilo vašingtonskog urbanog planiranja da ništa ne sme biti više od George Washington memorijalnog spomenika (egipatski obelisk). To mi grad nekako čini čovekomernim i prijatnim za život, za razliku od pregustog i prevertikalnog New Yorka gde sve iznad 42. ulice jako gadno utiče na moju patološku percepciju prostora.

Sad se setih scene kada se Mary-Louise Parker u ekranizaciji "Angels in America" buni da neće da se seli iz Brooklyna (NYC) u Georgetwon (Washington DC), jer je tamo sniman "Exorcist". E ja ga baš zato volim. Georgetown se smatra za posh kraj DCa. "M" ulica prepuna fancy restorana i skupih radnji sa sve najstarijom sačuvanom "živom" kućom. Tu u prolazu možete sresti i Christophera Hitchensa, verovatno podnadutog od cuge. Ako skrenete malo sa "M" ulice videćete american gothic čari ovog kraja. Mirne stambene ulice, osećaj "starog" kao na pomenutom Dorćolu, GeorgeTown University sa svojom gotskom arhitekturom i obrisi nacionalne katedrale u daljini. U Georgetwon je naravno smeštena radnja romana "The Exorcist" William Peter Blatty-a, kao i istoimeni Friedkinov film. Na kraju "M" ulice su čuvene stepenice pre 1973. poznate kao Hičkokove stepenice, a posle naravno kao "The Exorcist Steps" pošto je na tom mestu snimana scena pada na kraju filma. 97 kamenih stepenika uglavnom služe za fanatične džogere, ali su prava stvar po kišnom jesenjem danu kada prizivaju onaj (ne)ugodan osećaj jeze koji vam gmiže uz kičmu.



Osim što je grad jedno veliko memorijalno groblje sa najvećim brojem muzeja u koje je ulaz uglavnom besplatan, u pitanju je, kako ga je jedan moj prijatelj nazvao, političko selo. Manje više svi živi rade za vladu, strani političari/diplomate stalno cirkulišu, a ono što je meni najzanimljivije je da možete odmah da čujete najsvežije političke tračeve. Kako je nekadašnji ambasador u Iraku poremećeni tiranin, koji je republikanac zaveo kog potrčka i gde (i kako), kada će biti proglašena nezavisnost Kosova, kako je Hillary izgleda bolji izbor od Obame (al' sad je kasno), ko je sreo Ahmadinejada i to sve preko kafice na klupi u parku. A ako vam preleti helikopter iznad glave, verovatno je u pitanju predsednički, pošto je drugima zabranjeno da lete po prestonici. Kad smo već kod Bush juniora, moram priznati da je učinio bar jednu dobru stvar. Washington je zbog njega stvarno postao zanimljiv, pošto svi stalno nešto protestuju (Tidbit 8). Obama obećava dosadu. Setite se samo kako je Koštunica obećavao isto i u šta se to izrodilo. Ipak po mnogima pravi centar moći je "K" ulica u kojoj su nanizane agencije za lobiranje. Ako imate dovoljno para i znate tačno šta hoćete sve može da se izlobira u parlamentu. Eto vam odgovora za slučaj da se neko i dalje pita zašto nebeskom narodu bog nije pritrčao u pomoć da brani ognjišta i grude. Očigledno su se nebeski pastiri obratili na pogrešnu adresu. A vidim i da su se ovih dana prebacili i na strategiju "ako nemamo Kosovo, ne treba nam ni Srbija, pa 'ajd da je razlupamo".

Redovno se šišam u berbernici Carl's, na uglu "P" i 14. ulice. U pitanju je crnačka (složili smo se jednom da je "afro-američki" suviše licemeran PC izraz) starinska radnja koja liči na berbernice gde me je deda vodio kao klinca. Šmek nekih prastarih preparata, odrani zidovi, požuteli posteri... Čudno su me pogledali kada sam pre dve godine prvi put uleteo tamo u potrazi za dobrim berberinom. Ja sam verovatno jedini "vanilla boy" koji je zabasao u njihovu radnju. Na tom mestu osim što vas brzo i fino ošišaju, a možete natenane da uživate u besprekornoj anatomiji "čokoladne" rase. Prelepe žene i muškarci, čvrsta gipka tela, neviđeno kvalitetna kosa... kao kad na olimpijadi gledate atletičarke. Belkinje koje izgledaju kao sasušene rage i crnkinje koje izgledaju kao super dizajnirani kiborzi. Posle izvesnog vremena sam skapirao da nije u pitanju oblik tela, nego opuštenost i samopouzdanje sa kojim se to telo nosi. Belci još nisu dobacili dotle. Ali najbolja kombinacija je kada se rase dobro promešaju. Kao barmen iz JR's koji je neka azijsko-afričko-bela mešavina i izgleda vanzemaljski lepo.

Pred odlazak sam na brzinu obišao svoje omiljene knjižare. "Books for America" gde možete kupiti polovne knjige za par dolara i "KramerBooks" gde je Monica Lewinsky kupovala za Billa. Kada je čuo da idem iz grada, prodavac mi je poklonio majicu sa natpisom "book whore". Ne može bolje. "KramerBooks" je na 50 metara od Dupont Circle-a, freak show centra Washingtona. Dupont Circle i 17. ulica su poznati kao gay neighborhood, ali je u pitanju stecište svega drugačijeg. Kružni trg sa parkom, klupama i centralnom fontanom je pravo mesto za sedenje na travi, čitanje knjige, druženje ili obično blejanje. Tu sam jednom uhvatio i snimanje spota Thievery Corporation koji inače imaju čuveni "18th Street Lounge" klub u blizini. (Eric Hilton često kupuje klopu kod mame So kod nas u zgradi). Dupont Circle prosjaci, doomsday likovi, pavement umetnici, bundžije raznih vrsta, pokoji japi, turisti, ulični svirači i najlepši frajeri iz meni poznate Amerike. Računajući moj dosta specifičan ukus (svetlo-smeđe, plavo do riđe; nabijeno do buckasto, ali nikako gojazno; naočare poželjne) u Washingtonu se osećam kao dete izgubljeno u poslastičarnici. Površni presek kroz ponudu DC mesa možete videti u stalking foto albumu pri dnu ove priče.



Bambi (Tidbit 3) me vodi na oproštajni ručak, sa Bryanom gledamo još jednom "Evil Under the Sun", Tim se vratio iz Avganistana i na brzinu razmenjujemo nove adrese, K. je i dalje depresivna jer nema dečka, a M. pije jer se razvela, Lisa bi da pravi oproštajnu žurku na krovu njene zgrade, ali nemamo vremena, sa Sandrom nisam stigao da se vidim, Mama So (Tidbit 13) nam želi srećan put i da obavezno svratimo... "Will stay in touch", ali svi dobro znamo da neće biti tako.

Selidba je uvek blago traumatična stvar, kao kada presađujete biljke. Taman mi se lepo slegne prašina po stvarima, a ja već idem na sledeću lokaciju. Hvata vas najstrašniji sentiment, počnete da mitologizujete napuštajuće stanište, a kada u njega posle izvesnog vremena svratite uvek imate onaj osećaj "šta sam ja kog vraga radio ovde?". Žao mi je samo što u Washingtonu nikada nisam uhvatio čuvene trešnje u cvatu.

Stan je ispražnjen (tu me uvek malo zagrcne knedla od praznine), stvari su već u kamionu na putu ka sledećoj destinaciji, mi sa par kofera idemo ka Union Station-u. Čak mi i vlaga i vrućina deluju sentiš.

I tako sedim ja u vozu pred svoj 37. rođendan između dva grada, a već nekoliko godina između dve zemlje i dva kontinenta. Takoreći nigde. Kuckam ovaj tekst, a negde u pozadini mozga mi svirucka sledeća pesma: "Fuck Was I" - Jenny Owen Youngs ("What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking? What the fuck was I thinking?")



outro soundtrack: "Washington DC" - The Magnetic Fields
Washington D.C.! It's the greatest place to be
It's not the cherries everywhere in bloom
It's not the way they put folks on the moon
No, no, no
It's not the spectacles and pageantry
The thousand things you've got to see
It's just that's where my baby waits for me.

---

3. avgust
Verovatno vam je padalo na pamet pred rođendan (posebno ako ste lav u horoskopu) da vidite šta se bitno desilo na taj datum. I naravno očekujete silesiju nekih poznatih faca i jako bitnih događaja (osim vašeg rođenja). Da vam otkrijem malu tajnu: naći ćete ih za bilo koji datum, samo je pitanje koliko vam se sviđaju.

rođeni 3. avgusta
1811. Elisha Graves Otis - čovek koji je izmislio liftove, a ja se istih jezivo plašim
1904. Clifford D. Simak, SF pisac - nisam ništa čitao
1941. Martha Stewart, kraljica američkog pokućstva - posle ovoga mogu samo da se ubijem
1950. John Landis, filmski režiser - snimio meni omraženi "The Blues Brothers", ali i M. Jacksonov "Thriler"
1958. Ana Kokkinos, australijska režiserka - snimila odličan film "Head On"
1967. Mathieu Kassovitz - ok, "The Crimson Rivers" i "La Haine" nisu loši
1971. Istog dana kada i ja se rodila DJ Spinderella (rođena Deidra Muriel Roper) iz benda Salt-N-Pepa... Ah, push it, Ah, push it, Oooh, baby, baby

umrli 3. avgusta
od silnih bih izdvojio samo
2002. Carmen Silvera, britanska glumica poznata po ulozi Madam Edith u meni omiljenom sitcomu "'Allo 'Allo"

desilo se 3. avgusta
1492. Kristofer Kolumbo je krenuo na putovanje sa svoja tri broda tokom kojeg će nabasati na novi svet.
1934. Adolf Hitler postaje ultimativni vođa Nemačke spajajući titule predsednika i kancelara u Führer.
1936. Jesse Owens na berlinskoj olimpijadi pobeđuje na 100 metara. Hitler odbija da mu čestita.

desilo se 3. avgusta 1971. u 8 ujutro (tačno vreme kad sam se rodio)
Najveći hit je ipak tekst koji sam pronašao u magazinu Arka (br. 15. 1988.) o spuštanju Apola 15 na Mesec. Radio transmisija je prekinuta "vanzemaljskom" porukom. (deo integralnog teksta na dnu strane).

top liste 3. avgust 1971.
broj jedan u Britaniji: "Get It On" - T. Rex
broj jedan u Americi: "How Can You Mend A Broken Heart" - Bee Gee’s

Potražite na Googlu i Wikipediji vaš datum i skrpite lični mitološki kolaž datuma rođenja. Zabava zagarantovana.


Photojojo
Volite da vozite bicikl i volite da snimate/fotkate? Fenomenalan spoj ta dva sam pronašao na www.photojojo.com, newsletter web sajtu koji se bavi najrazličitijim načinima "do it yourself" upotrebe digitalne kamere. www.photojojo.com/content/diy/attach-a-camera-to-your-bike
Ja sam nakačio kameru na deo stalka za snimanje, pa to pričvrstio selotejpom za upravljač bicikla. Može to i sa manje improvizacije, ako obiđete gore navedeni link.
Dole je moj prvi bikecam snimak: nasumična razglednica DC-a, 98 sec.

Za otkrivanje Photojojo-a se zahvaljujem Gdji Suzanne Evenson (Stivenova keva).

---

privatna galerija
1841 Columbia rd. NW, Washington DC
http://picasaweb.google.com/macasev/1841ColumbiaRdDC
Adams Morgan
http://picasaweb.google.com/macasev/AdamsMorganDayWashingtonDC
Georgetown
http://picasaweb.google.com/macasev/GeorgetownDC
Dupont Circle
http://picasaweb.google.com/macasev/DupontCircleDC
The Mall
http://picasaweb.google.com/macasev/AroundTheMallWashingtonDC
DC razno
http://picasaweb.google.com/macasev/MiscDC
DC boys
http://picasaweb.google.com/macasev/DCBoys

---

magazin Arka (br. 15. 1988.)
Toga dana (3. avgust 1971.), negdje oko osam sati ujutro, većina Francuza sjedili su pored radio i televizijskih aparata, pomno prateći uzbudljivi direktni prenos aluniranja američkog kosmičkog broda 'Apolo 15' koji se lagano i bezbjedno spuštao na jednolično mjesečevo tlo. Zahvaljujući dobroj organizaciji i saradnji sa NASA-om, Francuska radio-televizija je posredstvom američke baze u Hjustonu, održavala direktan kontakt s radio-odašiljačima svemirskog broda koji su prenosili poruke američkih astronauta.
...
Poruka stručnjaka za kontrolu leta iz Hjustona bila je tog momenta prekinuta. Samo nekoliko trenutaka je potrajala mukla tišina, zatim su se javili neobični piskutavi šumovi nalik na šumove koje slušamo kada biramo stanicu na radio-aparatu, a onda su i oni utihli i javio se otegnut muški glas: - Lama rabi alardi dini endavur esa kunis alim!...
...
"Tajanstvena poruka bi mogla biti svojevrsni SOS iz svemira, sa nepoznatog svemirskog broda." kako nam to sugeriše i ljubljanski egiptolog-amater, Boris Mužević. Treba razmisliti.

Šta staviti u usta?

istočna obala

intro soundtrack: "Strawberry Cream Puff" - Schonen Knife
As if I were in a dream
Before I ate strawberry cream puff
I was satisfied with my life
Before I ate strawberry cream puff

Sastavni deo svake kulture je svakako i hrana, ali pre nego što započnem seciranje američkog jelovnika nekoliko ličnih uvodnih napomena glede prehrane. Mrzim da kuvam i umem da spravim dva-tri jela ako je baš moj red. Ali zato volim da jedem. Mislim, nije to sada da sam neki gurman, naprotiv. Ne mora da izgleda lepo niti egzotično, bitno je da mi prija. Kad smo kod ukusa, to je nekako najvažnije. Bitniji mi je dobar ukus nego zdravlje ili lep izgled (hrane). Osim baš kad mi se stomak baš uznemiri pa moram jedem neke bljutave integralne rukola/tofu sendviče. Tako da se neću pozabaviti čitavim trendom veggie/vegan/zdrave hrane koje opet ima na sve strane. Cela operacija ishrane mi se inače uvek činila kao strašan gubitak vremena. Kupi, spremi, pojedi, operi... može ako ima još nešto da se radi uz to. Gleda TV ili čita knjiga npr. A i čitava manija za kulturom kuvanja mi pomalo ide na živce. Zilion i jedan TV program o kuvanju nekih čudnih jela od namirnica koje ne mogu da se nabave, pa onda sva ta neizgovorljiva imena, predizajnirani aranžmani, pa halabuka oko kuvara i restorana. Highly overrated if you ask me. Cenim ipak nekoliko prijatelja koji zaista sjajno kuvaju i hrana mu tu dođe kao lep način da kažete da nekoga volite. A i po koja domaća večera je lepa podloga za prijateljsku časku.

Promena sredine donosi i promenu jelovnika. Nisam od onih koji žale za maminim sarmicama, bakinim puslicama ili tetkinim supicama. Novo i drugačije je uvek lepo i čovek se lako navikne, posebno ako je u pitanju šarena američka kultura čiji je jelovnik bukvalno "melting pot" opet u zavisnosti u kom se delu nalazite (ovde će uglavnom biti reči o istočnoj obali) . Koji naravno nije onako medijski pretrpan junk food-om kako se to obično misli. (Ipak preporučujem "Fast Food Nation" Erica Schlossera o užasima fast-food industrije). Taco Bell, McDonalds, KFC, Burger King i slični njima su opcije samo kada ste na putu kolima, pa na usputnoj stanici baš i nemate puno izbora.



Prva stvar koja je bitno drugačija je ritam i raspored obroka. Doručak je obavezan i po izboru minimalan ili obilan. Minimalan obično uključuje komad voća ili pahuljice. Nekako preferiram onu drugu varijantu. Na svakom ćošku možete naći delikatesnu radnju sa domaćom hranom. "So's your mom" je deli koji drži azijska (nisam uspeo da provalim da li su Kinezi ili Koreanci) porodica So. Tri generacije neverovatno lepih i prijatnih ljudi koji spremaju odličnu hranu. Još sa vrata me mama So pita "egg'a beck'a chee? wha' kinda bego'? tos', no tos'?". U prevodu je " Egss, bacon and cheese? What kind of bagel? Tosted or not?". Ako nije "egg'a beck'a chee", onda je verovatno BLT (bacon, lettuce and tomato) tostirani sendvič sa fenomenalnom hrskavom slaninicom, zelenom salatom, majonezom i paradajzom. Sasvim dovoljno da me drži negde do 3 popodne. Ako baš imate vremena možete i u diner na tradicionalni američki doručak: jaja na oko, pržena slanina, tost sa puterom, prženi krompirići...

U kraju u kojem sam odrastao (Bečej, Vojvodina) ručak je apsolutna svetinja. Celo pre podne se spravlja i obavezno prisustvuje. Posebno nedeljni ručak sa svim sastavnim delovima. Moj otac se više naljuti kada zakasnim na nedeljni ručak nego kada bih prosuo kantu boje po tepihu. Na Vojvodinu me podsećaju i dve stvari, a to su količine hrane i gojaznost, ali o tome isto drugi put. Ritam posla u Americi ne dozvoljava bog zna kako dug i obilan ručak, pa se to isto svede na sendvič. Sendviči su takvih dimenzija da moram da razvaljujem svoju pomalo tesnu vilicu ne bih li ga započeo. Od raznih nepoznatih i poznatih lanaca ishrane omiljeni mi je PottBelly. Kako mu i samo ime govori, ovde se ne radi o zdravoj hrani nego o čistom užitku (te dve stvari se redovno potiru). Pšenična kifla napunjena već vašim izborom mesa, povrća (tek da preseče), a sve zaliveno majonezom, senfom ili več nekim prelivom, pa zapečeno sa nekim finim začinima. Najbolji sendviči koje sam ikada probao uz koji morate upotrebiti bar desetak salveta. Komadi ubijenih životinja, GM povrće i čisti holesterol koji vam kaplje niz bradu. Mmmmm...

Večera mu dođe centralni obrok. Svi se lepo vrate sa posla, porodica se okupi i jede se više nego obilato. To me nekako opet podseti na rodni kraj. Bilo bi potrebno strana i strana opisati šta sve ima da se jede, ali evo ličnog izbora. Ako nije u pitanju domaća izrada (kao što često i nije), izbor pada na neki od restorana. Ova zemlja je sva sreća puna hrane iz celog sveta, tako sigurno možete naći nešto po svom ukusu (a da ne podseća na maminu kuhinju). Omiljena nacionalna kuhinja mi je meksička. Što je najgore (najbolje?) od svega po sastojcima jako podseća na srpsku. Začinjeno, ljuto, sočno i sa dosta mesa. Fajita, Quesadilla, Taco, Enchilada, Tamale i naravno, Burrito. Uz svako jelo obično ide izbor raznih salsi i neizbežne tortilje, ako već nisu deo jela. Ako restoran dizajnerski izgleda neprivlačno (čitaj: rupa), hrana je verovatno odlična. Ima jedan restoran na dva ćoška odavde sa belim pločicama, odranim stolicama, mušemom na stolu i ovećom brkatom Señoritom koja vas služi. Posle jela se obično sve zaliva ubistvenom margaritom služenom u plastičnim kriglama. Pored meksičke sledeća po redu je japanska. I to samo sushi rolls. Što bi rekao jedan moj prijatelj za suši: "komad sirove ribe na grudvi pirinča". Fino, lepo, lako i ukusno i ne treba vam čaša terpentina da sve svarite. Ima tu sad i razne francuske, italijanske i ine evropske hrane. Preferiram ipak onu što nije stigla sa starog kontinenta. Nego sa još starijeg. Etiopska hrana je bila prijatno iznenađenje. I naravno, blisko-srednje-do daleko istočne varijacije.

Ima i nekoliko stvari za navići se u američkim restoranima, osim toga da ne mogu da pripalim posle jela. Obavezan bokal vode sa ledom na stolu, puter na hlebu uz svaki obrok i konobari koji po mom mišljenju neviđeno smaraju. Naravno trude se da vam ugode, ali ja nekako volim da budem ostavljen na miru dok jedem i da hranom isključivo sam manipulišem. Uvek od zbunjenog konobara otimam biber i sam biberim ili "nisam kljakav, mogu i sam da se poslužim parmezanom". Jednom prilikom je prilično predusretljiva konobarica jedno pet puta pitala da je sve u redu. Posle petog puta sam je najljubaznije (u očima mojih prijatelja to nije izgledalo baš najljubaznije, ali trudio sam se koliko mogu) zamolio da nas ostavi na miru da jedemo. Video sam je posle zabrinutu posle razgovora sa vlasnikom restorana. Nadam se da nisam ništa veliko uprskao. Posle su mi objasnili da su konobari jedna jako maltretirana vrsta, što od prezahtevnih vlasnika, što od razmaženih mušterija. I stvarno zaslužuju napojnice. Račun vam se donosi čim se zaključi da ste završili, što jeste znak da biste sad lepo mogli da odete da bi neko drugi seo za vaš sto. Ima i dve stavke na koje se nikada neću navići. Jedna su preobilni obroci uz čuvenu instituciju zvanu "doggy bag". I don't have a doggy i ne pada mi na pamet da to jedem posle. Što nas vodi do druge stavke: podgrejana hrana. Nikada.

Slatkiši su posebna priča. Spadam u one ovisnike koje nije blam što im je ostalo još samo par zuba u glavi zbog prekomernog unošenja šećera. Glavno jelo postoji samo da bi bilo dobra podloga za nešto slatko. Prvo neprijatno iznenađenje je bilo nedostatak dobre čokolade. Američka industrija čokolade se manje više svodi na Hershey. Raznorazni čokoladni proizvodi, nedovoljno slatki i nedovoljno čokoladni. Samo im je preliv dobar. Ima tu i raznog uvoza sva sreća. Ali ništa nije dostiglo kvalitet najobičnije Milke sa pijace. Zamena sa sva sreća brzo našla. Sladoled je jedna od glavnih poslastica (hvala Italijanima) i to u neverovatnim i nebrojenim varijacijama. Od raznih maraka Ben & Jerry's za sada vode. I to Coffee Heath bar Crunch ili Vanilla Heath bar Crunch, pa preliveno pomenutim Hershey sirupom. Heath je još jedna dobra američka izmišljotina: toffee između dva sloja čokolade, pa sa bademima ili već nečim sličnim. Tu bih pridodao i brownies i chocolate chip cookies. Policijskih poslastica (doughnut ili jednostavnije donut) ima na svakom koraku. Ukusi su različiti, ali sudeći po mom nemojte se prevariti: najveći donut lanac, Dunkin' Donuts ništa ne valja. Najbolji su Krispy Kreme. I to custard filled i raspberry filled krofne. Ako ima nešto bolje od seksa, e onda je to ovo. Posle svake posete KK-u moram da proverim da nisam slučajno uradio nešto nesvesno, a da se primeti na pantalonama.

Čime sad to sve zaliti. Ne uspevam da se naviknem na "pravu" Coca-Colu, ali je zato cranberry sok prava stvar. Obično je prejak i prekiseo, ali sa dodatkom vode i leda nema ništa lepše. Ako mu dodate i vodke eto vam mog omiljenog koktela Cape Cod. Odlični su i Arizona i Snapple ice tea. Alkohola naravno ima na sve strane i u svim pojavnim oblicima. Ja se i dalje nekako držim apotekarskog alkohola zvanog vodka. Na sedeljkama je obično nema, pa se jedan prijatelj dosetio i doneo mi flašu. Teksaške vodke. Hmmm, kad kažem vodka obično mislim na majčicu Rusiju, a ne na Tex naftna polja. Doduše Rusi ne bi ni mogli da nacede vodke da im nije krompira iz Amerike. Tu se krug zatvorio. Sipaj, brate, samo da nema ukusa i da je providno. Mogu i margarite i pokoji martini.



Ne zaboravimo ipak da je junk-food neizbežan. Guilty pleasures vas mame iz svih ćoškova, posebno kad se opustite i gledate TV ili baš nemate vremena za bilo šta kvalitetnije. Na ulici je to all american hot dog. U Njujorku na ulici košta samo $1 i spremni ste da šibate dalje. Ne zamišljajte previše od čega je napravljen, bitno da je kobaja (viršla?) lagano hrskava, kifla ne baš gnjecava i sa dosta senfa. Obavezna stanica u 3 izjutra je njujorški "Papaya Dog", bez obzira što je skoro neko okačio snimak sa pacovima koji trčkaraju po kuhinji. O pacovima bih mogao čitav jedan entry (ima ih svuda pošto je urbani ekosistem narušen nedostatkom maca i kuca na ulicama), ali ćemo se ipak zadržati sad na jestivim stvarima. Uz TV se redovno zanesem i natrpam čipsom (Doritos Nacho Cheese), pa još umočen u rastopljeni sir. Čista adikcija. Na listu ovisnosti bih pridodao i pržen kikiriki sa medom, pa pomešan sa grožđicama. Nije ni čudo da se ponekad razbudim oko 4 ujutro sa nagonom da optrčim blok jedno desetak puta. Da ne spominjem neki drugi nagon.

Amerikanci su koliko čujem dosta dugo vremena imali problema sa kafom. Naprosto nije mogla ni da priđe evropskim standardima. Sva sreća te su se dosetili pa malo usavršili proizvodnju i sada ima nebrojeno mnogo lanaca sa raznim felama. Ako ste za evropsku varijantu onda bolje da potražite neki italijanski kafe. Meni je Starbucks sasvim dovoljan. I to najobičnija crna, nezašećerena filter kafa. Može 'ladna, može vruća. Ništa mi se ne dopadaju recepti tipa Mint Mocha Chip Frappuccino® Blended Coffee ili White Chocolate Mocha Frappuccino® Light Blended Coffee... Možete da smislite i svoju kombinaciju, ali dati ljudima previše slobode se uvek ispostavi kao loš potez. Suludnosti u narudžbinama idu i do ovoga: "A triple Venti nonfat half-caff soy latte with 1 pump mocha, 1 pump caramel and 1 pump peppermint (it’s the holiday season), low foam, non-fat whip, steamed milk at 185 degrees, 2 packets of Splenda (shaken, not stirred), 3 drops of half & half and an extra protective sleeve". Burger King je zbog ovoga svojevremeno napravio kampanju "mi služimo kafu koju možete da izgovorite".
Sličnu suludnost (pristiglu iz druge zone obolelog mozga) sam video u Srbiji gde je turska kafa naprasno prekrštena u "domaću". Aha, važi. Srbi su inače poznati u svetu po proizvodnji kafe. Kao Grci koji me popreko gledaju kad tražim tursku kafu. Šta vam je kog vraga "Greek coffee"? Bez obzira na nacionalni ponos, priznajte lepo da su Turci u tom delu sveta jedini i najbolji po pitanju kafe, čaja i slatkiša.
Vidim ja da sam temu tek zagrebao i da će o prehrani biti još.

A sad lepo da se pripali jedna.

outro soundtrack: "Gluttony" - The Tiger Lillies
See him stuff his face he wants to be fulfilled
Yet each mouthful that he takes is just a bitter pill

---

...can cause...
Od oralnih zadovoljstava omiljeno mi je pušenje. Ne mogu nikako da ga se rešim i volim bre da pušim. Talas nepušenja je već vidim zahvatio i Srbiju sa sve odvikavanjem uz pomoć anti-depresiva. Omiljeni su mi oni bivši pušači koji me gledaju ka da imam guštera u ruci i sa lajnom: "Pa to ti više nije modeno, znaš." Ovde je to krenulo dosta ranije, a Washington DC je do kraja 2006. godine bio poslednji pušački bastion, bar za pušenje u barovima. Sad ne može da se puši uutra, a ne može da se pije napolju. Izem ti provod. Možemo sad da zalazimo u spekulacije zle duvanske industrije koja je uvalila svoje proizvode i licence nesrećnim istočnim Europljanima, ali me mrzi. Bez obzira na opštenarodni nepušački trend ovde ljudi itekako puše. Ne baš kao i SE Evropi, ali više nego što se priča. Ponuda cigareta je doduše čudnjikava. Ne može da se nađe ništa što pravi Philip Morris na samo dva sata vožnje odavde (Richmond, Virginia). Lucky Strike-a ni za lek, a da ne spominjem svoju light varijantu. Zato uvek vučem boksove iz Srbije. Znam ljude koji švrecuju Gauloises iz Moldavije (!!?). Marlboro i dalje vodi, ima Salema, Camela... Ali tu sam isto našao dobru zamenu. American Spirit. Odlične cigarete u nekoliko varijanti (plava je najbolja). Čist i fin duvan bez primesa i cigareta koja traje i po 15 -20 minuta.


The Pill Book
U pitanju je knjiga od 1300 strana (džepno izdanje !!!) koju svaki narkofil koji drži do sebe naprosto mora da ima. Izlistani su svi živi lekovi na američkom tržištu sa svim indikacijama, efektima, načinima primene i metodama kako se skinuti sa istih. Farmaceutska industrija ovde spada naravno u slobodno tržište sa ne previše pro-evropske regulative. Osim cene i načina dolaska do lekova, pa zato omiljene pilule opet vučem iz Bensedinlenda. Lekovi se slobodno reklamiraju, a pola reklame obično zauzima spisak neželjenih efekata koji mogu da vam se dogode, da se za svaki slučaj pokriju sve moguće tužbe. Izbezumim se svaki put kada treba da popijem najobičniji Advil. Možda mi stomak eksplodira, glava otpadne, ospem se u svim bojama, počnem spontano da menjam pol, ali će bar da me prestane glavobolja. Nisam siguran da postoji toliko bolesti koliko ima vrsta lekova. Ako ne postoji bolest za naš lek, e onda ćemo je izmisliti. Omiljene su mi reklame za nervozna stopala (!!!?) ili za erektilnu disfunkciju usred šećerne bolesti. Već predviđam sindrome tipa: leva bradavica vam je veća od desne, hrana vam se nekontrolisano lepi za nepce, trzanje levog guza...

izvori dodatnih fotografija:
www.amazon.com
www.nascigs.com
www.benjerry.com