Mozak na plaži

Rehoboth Beach, Delaware

intro soundtrack: "Mongoloid" - Devo
Mongoloid, he was a mongoloid
Happier than you and me

Šta mislite koliko bi vam trebalo za travelog o Bečićima? Ako izostavite "e onda smo jeli, pa smo ušli tamo, pa smo radili ovo/ono, a voda što je fiiiina, pa sunce..." sve bi se svelo na jedan osrednji pasus. Tako otprilike izgleda Delaware coast. Rešili smo da poslednji trzaj leta overimo na najbližoj obali i izbor je pravom linijom (na dva sata vožnje) pao na Rehoboth Beach, Delaware. Zapravo na niz Dewey Beach, Bethany Beach i Rehoboth Beach. Porodična odmarališta, peščane plaže sa neviđenom gužvom i spasiocima. Jedini hit je lanac apoteka pod nazivom Happy Harry (ne, ne prodaju Prozac) sa nasmejanim čikom kao maskotom. Kao i Provincetown i ovaj potez je profilisan na porodični deo, malo osamljeniji deo za single people i prenapučena gay plaža Rehoboth Beach-a. Poslednja je nafilovana super napumpanim frajerima raznih fela, a glavna zabava je tih dana bila utakmica između dva drag tima na odbojkaškom terenu. Ne, nije se igrala odbojka (no shit), nego se izvodio drag show na poznate teme, pa neka najbolji pobedi. Gradić je prepun nemaštovitog turističkog đubreta (jedina stvar koju sam kupio su male muzičke kutije sa dementnim melodijama) sa boardwalk-om gde su nanizani candy shopovi, barovi i krkanluk venues. Po klubovima su tipovi razbijeni od alkohola i sa najgorim pick-up lajnovima ("I think we've met."). I to je to. Nema više.
(Ok, sunce i more su stvarno bili savršeni.)



Profil ljudi je prosečan middle class sa mozgom zaboravljenim na plaži i prepoznatljivom odećom (time ćemo se tek pozabaviti jednom). Preko svega blinkće onako velikim neonskim pink slovima WHITE TRASH. To je onaj veliki sivi sloj (gray trash?) koji uspe dva puta da glasa za Busha, koji misli da je rat sa Irakom opravdan, kojem geografija nije baš jača strana, a po telesnom volumenu zaključujem da još nije napravio korak od junk food-a do organic/health-wealth/gym lifestyle-a. Srpski ekvivalent bi bili oni koji glasaju za Voju K et al, oni koji veruju u srednjevekovno prosvetiteljstvo ("tata, ostavio sam ruho na stolici"), koji sa geografijom takođe imaju oveći problem i koji su ne trepnuvši napravili switch od petokrake do krsta. Ne zalazim u procente (variraju od zemlje do zemlje), ali u pitanju je ona većina (vlasti tako draga) i njoj je posvećeno sve ovo dole.

outro soundtrack: "Mrs O" - The Dresden Dolls
You can stop the truth from leaking
if you never stop believing

---

Jato dodoa - inteligentni dizajn

Kad se u Americi kaže "dizajner" sve se manje misli na industrijske i modne dizjanere (ok, neću više da potežem vezilje, keve mi), a sve više na Dizajnera koji je stvorio svet. Po hrišćanskoj dogmi uber dizajner je bio bog koji je pod tesnim deadline-om stvorio svet. Manje-više sve ostale religije imaju neko slično mitološko objašnjenje dženezisa. Ima tu veoma zanimljivih mitologija sa očiglednim literanim kvalitetima, ali su ljudi počeli sve manje da veruju u iste. OK, znači moramo da smislimo neku novu i savremenu priču, ali samo pod uslovom da i dalje oponira neprijateljskom naučničkom taboru. Kreacionizam (pretpostavka da je svet stvoren od strane natprirodnog bića) je dobio svoju super poliranu formu: Inteligentni Dizajn. Hipoteza je bazirana na traženju rupa u evolucionoj teoriji i zapušavanja istih pretpostavljenim intervencijama nekog inteligentnog dizajnera. Nema odgovora ko je taj dizajner, kako cela stvar zapravo funkcioniše, gde su nacrti... Svakome ko se ne stidi da upotrebi zdrav razum i ima bar srednju školu cela stvar izgleda kao kvazi naučna smejurija.

Biolog Randy Olson je prošle godine napravio dokumentarac "Flock of Dodos" koji je pretresao čitavu ID-Darwin debatu. Ali zašto praviti film oko očigledne gluposti? Zato što Discovery Institute iz Seattla, vodeća ID institucija dobija milione dolara od uglavnom desničarskih opcija i religioznih institucija i zato što školski odbori sastavljeni od penzionisanih advokata, dokonih bakica i političara sve češće pokušavaju da izglasaju školski program koji uključuje ID sa sve sloganom "teach the controversy". Svaki put se sapletu o istu stvar bez obzira koliko naučnika prešlo na njihovu stranu. To je ustavom zagarantovana sekularnost, ili stroga podela između crkve i države. Sve dok ID tragovi vode do nekih lovarnih religioznih grupa, njihov program teško može da uleti u škole. Čelendžovanje je uvek zdrava stvar i naravno da nauka nije nedodirljiva sveta krava, ali ako se traži zamena bolje bi bilo da se nađe dostojna.

Verovatno se sećate prosvetiteljske ministarke Ljiljane Čolić koja je pre tri godine probala da ukine Darvina. Ko kaže da nismo u koraku sa svetom? Inicijativa baš i nije uspela, em što je (složili smo se) očigledna glupost, em što kao challenging teorija nije baš potkovana dovoljnom količinom kapitala. Dirljivu pripovest bivše ministarke, a sada predsedavajuće upravnim odborom Studija B, možete čitati ovde. Prijatna i fina ženica, i šta smo je sad napali tako oko njenog mišljenja. Dozvoliću sebi malo slobodnih spekulacija: budalaština oko Darvina (da ne spominjem ostale uspehe tipa "kompjuterska obuka je nepotrebna") se čini kao fina medijska zavesa za malo ozbiljniji nestašluk, postavljanje Radivoja Papovića za rektora univerziteta u Prištini. Pa, ne smemo baš toliko da ličimo na Miloševića.

Ovih dana ID priprema strike back. Za februar 2008. je najavljen film "Expelled: No Intelligence Allowed" , humoristični dokumentarac (Ben Stein je glavna zvezda) koji razotkriva zaveru evolucionista protiv inteligentnog dizajna (moram priznati da mi ovo "inteligentni" u ID već para uši). Trailer i čitavu aktivističku priču možete videti na njihovom sajtu, a glavna fora je poziv na slobodu mišljenja (nemam ništa protiv sve dok to mišljenje uključuje i onaj mozak zaboravljen na plaži) protiv arogantnih naučnika. Ono što je najzanimljivije je da su naučnici raznih fela (biolozi Myers i Dawkins, Sam Harris i mnogi drugi) na prevaru pozvani da učestvuju u dokumentarcu zvanom "Crossroads" koji bi se onako objektivno pozabavio čitavom debatom. Naziv je ubrzo promenjen u "Expelled", film je promenio karakter, a Dawkins i Harris se sada na sva zvona žale da su prevareni. Ko im je kriv kad imaju skrupule. Kad smo već kod filmova, Catholic League je već pozvao roditelje da ne vode decu na Golden Compass, prvi film iz trilogije "His Dark Matters" po knjigama Philipa Pullmana gde je crkva prikazana kao korumpirana inkvizicija. Sve u već viđenom scenariju da Harry Potter veštičari, a The Residents namerno sviraju na crkveni praznik (onih nekoliko necrkvenih dana u godini je bilo zauzeto). Onda će Mel Gibson da nam se vrati sa Passion II (strikes back). Pa u nedogled.

Dobro, složićemo se da je cela ID priča oveća glupost osuđena na izumiranje poput dodoa (ako neko ima drugačije mišljenje, rado bih ga čuo), ali u pretresanju same debate ima stvari koje svakako zavređuju pažnju. Ono što je mnogo uznemiravajuće je lakoća propagiranja glupih/opasnih ideja. Autor "Jata dodoa" čak i sažaljivo daje kredita propagatorima inteligentnog dizajna u stilu: ok, imaju neku ideju koja je krenula iz stomaka, stigla do srca, ali se nikad nije domogla glave. Stomak/srce su ispostavili kao najefikasniji kanali komunikacije i bez obzira na besmislenost teorije ID promoteri su uposlili PR agencije da im smisle promotivnu strategiju. I to radi. Svi su nasmejani i srdačni, u lepim odelima i novim zgradama i sa kratkim i jasnim rečenicama (popularni talking points). Prosečni Amerikanac će pre da poveruje tako nekome nego raščupanom naučniku koji koristi neke nerazumljive reči i često i sam sumnja u to što govori. Informacija ima toliko da ne stignemo sad da mislimo o svakoj, pa biramo one "lepe" i "prijatne". Strategija na žalost super uvežbana na primeru GW Busha koji je na preporuku svojih PR majstora uvežbavao teksaški akcenat, a svi koji ga sretnu pričaju kako je to u stvari jedan mnogo prijatan čika.

I pored apsurnosti raznih debata (teško da se nerdy naučnik i polupismeni sveštenik igraju na istom igralištu) monsieur Poirot uvek ima jedno lepo rešenje, ako se nađete u zbunu. To je pitanje motiva ili ako više volite, interesa. Uglavnom onog materijalnog. Zagledajte se u bilo koju od ateizam/teizam, ID/Darwin ili rat/mir debata i upitajte se onako iskreno ko tu ima više interesa da se trca za svoju stvar. Lako će vam isplivati oni koji su full of shit (pošto lako plutaju).

www.flockofdodos.com

"Comedy By The Numbers" - Prof. Eric Hoffman i Dr. Gary Rudoren
Kada je humor u pitanju uvek više preferiram britanski od američkog humora, ako ću već da ga delim ovako nacionalno. Razlike su vam verovatno jasne bez obzira na preferencije. Nikada nisam uspeo da se nakačim na prosečni physical comedy pun pomagala, dranja, grotesknih gegova i naglašavanja poente do iznemoglosti. U tu fijoku popularnog američkog humora staju Seinfeld (kultni status stvarno ne umem da provalim), Adam Sandler, Kevin Smith (zabraniti mu da pravi filmove), Robin Williams (sve preglumljeno i dosadno), 95% stand-up komedijanata, Saturday Night Live, Bill Maher (gledao ga prošle godine, pa odustao), Belushi bros, Jim Carrey,... setiću ih se još. Ovo je naravno čisto subjektivna pljuvačina. Ima i druga fijoka u koju staju: Woody Allen, humor tipa "Harold and Maude", "Weeds" liberalni humor, "South Park", stand-up komičarke Lauren Weedman i Paula Poundstone, i "Underground Comedy Movie". No, o ukusima ne treba raspravljati, pošto je ukus sitnograđanska izmišljotina.

U knjizi iz naslova navedeni autori pružaju do it yourself recepte za dobar geg u društvu, na sceni ili prilikom pisanja scenarija. Teško da će neko biti smešniji i duhovitiji posle čitanja ove knjige, ali ono što je meni bilo zanimljivo je da vidim na šta se tačno pale ljudi u ovom delu sveta. Slično onome kada odete na Reklamoždere u Beogradu, pa masa najviše reaguje na gole tete i male bebe. Da spomenem samo neke stavke: gadarije (prdenje, podrigivanje, povraćanje i ine izlučevine), morbidarije (odsečeni ekstremiteti, invalidi, smrt u raznim oblicima), imitiranje (političara, životinja, stvari...), rasni humor (pick your color), etnički humor (Jevreji, Italijani, Irci)... Po meni se cela knjiga mogla svesti na br. 62 (irony) i br. 116 (sarcasm). Ipak, humor je u Americi veliki biznis i obavezni deo mas-komunikacije. Političari moraju da ubace po koju pošalicu, svakojake javne ličnosti moraju pokazati da imaju trunku (naučenog) smisla za humor, a sportski komentatori, voditelji i govornici raznih fela imaju natreniran facijalni grč u obliku osmeha jer se informacije lakše gutaju sa malo šećera. Uostalom kome trebaju informacije kada je zabava, pa... zabavnija. Christopher Hitchens, poznati britanski antikrst, je prilikom jednog gostovanja kod pomenutog Billa Mahera pokazao srednji prst publici samo da bi dokazao da ih to jedino zanima. I bio je u pravu.

Jorge De Burgos iz Ecovog "Imena ruže" se verovatno prevrnuo u grobu kada bi video u kakvu se lakrdiju svet izmetnuo. "Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God. "

---

privatna galerija
Rehoboth Beach
http://picasaweb.google.com/macasev/RehobothBeachDelaware

izvori dodatnih fotografija:
www.about.com

Nema spavanja do...

New York City (Brooklyn), New York

intro soundtrack: "Big Yellow Taxi" - Joni Mitchell
Don't it always seem to go
That you don't know what you've got
Till it's gone
They paved paradise
And put up a parking lot

Dorothy je 50-tih imala hit TV show, ali je gledanost krenula da opada. Spotlight joj je otela nekadašnja ocvala filmska zvezda. Na vrata studija su najednom zakucali McCarthy buldozi sa predlogom da će sve lepo da se vrati na svoje mesto ako Dorothy i njena ekipa isporuče listu ljudi za koje se sumnja da su komunisti. Dorothy vešto izbegava cinkarenje, njen pisac kategorički odbija da išta kaže, a režiser bez pardona recituje imenik. Pisac gubi posao i izvršava samoubistvo. Posle okraćeg "oh, well..." tugovanja emisija se lepo vraća nazad sa novim piscem. Zavesa.
Čekaj malo, i to je to? Malo zagrcnut sam odgledao čitavu priču u Off-off Broadwayskom (NYC pozorišta ispod 100 mesta) Julia Miles teatru na Upper West Side-u u okviru "Such Good Friends" mjuzikla. Komad je izvođen u programu "The NY Musical Theatre Festival"-a, napravljen je u maniru pomalo zaboravljenog tradicionalnog brodvejskog mjuzikla sa sve zaraznim melodijama i stepovanjem umotanim u 50's glazuru, a presečenim gorkim filom lova na veštice. Sve je to lepo, ali kakav je to politički stav? Ništa pokajanje zbog izdatih prijatelja, ništa beskrajna zločinikazna patnja... Pa šta sad, neko mora da se žrtvuje. Bolje oni nego ja. Ili tu postoji neki dvostruko zavrnuti sarkazam, ili ja nešto ne razumem, ili "eto ti protestanstke etike i duha kapitalizma, pa se ti češi". Da ne tupimo dalje sada Marx Vs. Weber, predstava je i pored pomenutog bila prilično zabavna i sa postavom izvođača koji imaju impresivnu listu nastupa na Broadwayu. Glumaca u Njujorku ima toliko da možete da naberete najbolje i za najmanje predstave. Cinkaroški režiser Gabe u nastupu pravdanja peva "I'm just a poor boy from Brooklyn". E, pa tamo smo se uputili ostavivši za sobom blazirano koketiranje sa politikom. (Sledećih 15 minuta sam bez uspeha pokušavao da provalim kakve veze ima McCarthy era sa trenutnim Bush stanjem.)



Devojčica iz remake-a filma "Dark Water" se žali mami da više ne žive u Gradu od kako su se preselili na Roosevelt Island (ostrvce između Mahattana i Queensa). Živeti u New Yorku znači živeti na Manhattanu. Nema veze što se grad sastoji još iz četiri dela (boroughs-a) Queens, Bronx, Staten Island (nekadašnji Richmond) i Brooklyn. Isto kao kad vas je blam da kažete da živite u Borči, a ne u krugu dvojke. U A. Tidbitu br.4 smo pregledali Giullianijevo glancanje Velike Jabuke i pretvaranje mnogih vitalnih tačaka grada u diznifikovani turistički raj. Poterana visokim rentama (a)vangarda se preselila preko East Rivera u Brooklyn. I dalje ste na desetak minuta podzemnom "crvenom dvojkom" (2 je magičan "gradski" broj) od Grada, ali je sve mnogo jeftinije i slobodnije. Stanovnici Brooklyna su tek krajem XIX veka jedva izglasali da se pridruže Manhattanu i postanu svi zajedno moderni New York. U to vreme su tu uglavnom bili Holanđani, da bi taj južni deo Long Islanda polako postao magnet za Ruske, Poljske i Italijanske doseljenike. Danas ima prepoznatljivi multi-kulti miks istočne Evrope, Italije, crne Afrike i jevrejskog nasleđa. Ruske crkve, poljski natpisi na prodavnicama, black bejzbol timovi, veoma živa kulturna scena, kao i muzička (Larry Tee je odavde započeo electroclash invaziju), sa sve 2.5 miliona stanovnika (najnastanjeniji kraj Njujorka).



Izlazimo na prvoj stanici u Williamsburgu, artsy središtu Brooklyna. Manhattan skyline je ostao za nama, a odrpane ulice i "industrijska zona" šmek podsećaju na East Village. Williamsburg se pretvorio u novo središte životne umetničke scene. Zakupnine su manje, galerije niču na svakom koraku, a ekipa je uglavnom ne preterano lovarna. Pored nekoliko galerija koje smo na brzaka skenirali, art se uglavnom izlaže na ulici. Crteži na papiru, fotokopije, razne forme street arta se uredno lepe na limene zarđale ograde gradilišta kao u bilo kojoj galeriji sa sve spiskom umetnika i naslovima. "Pierogi 2000" (pierogi=piroška) galerija jednan od glavnih nosilaca talasa preko reke. Osnovana je pre skoro 15 godina, a organizovana uglavnom od strane samih umetnika. Galerija je poznata po svojim Flat Files, bazi umetnika (trenutno broji oko 700) i kolekciji njihovih radova. Veoma pristupačno i za umetnike, a i za širu umetničku publiku. Trenutno je u galeriji izložba Jim Toroka, slike u maniru grafitti arta JM Basquiata sa stripskom strukturom, a veoma savremenog sadržaja. Pored omiljenih mi tema religioznog licemerja, politike i savremenog angsta, komad pod nazivom "I don't know what to do now" mi je posebno privukao pažnju. Autor se kroz seriju strip sličica pita šta da radi povodom raznih globalnih problema (siromaštvo, AIDS, global warming, glupost, kriminal...) i zašto radi to što radi (skreće pažnju na probleme). "I guess I will keep on doing them because I don't know what else to do" za ključuje on u stilu poznate nam aktivističke frustracije, ali i nezidržive potrebe da se ipak nešto nekako menja.



Malo na sever preko Newtown Creeka je već Long Island City i početak Queens-a. Na Jackson aveniji je smeštena stara Public School #1, stara škola koja je sedamdesetih pretvorena skupinu umetničkih ateljea. Uskoro se prerasta u jedan od najvećih američkih izložbenih prostora za isključivo savremenu umetnost (neka vrsta kunsthalle). 2000-te godine PS1 se udružuje sa Muzejem Moderne Umetnosti (MoMA) i pruža mogućnost za savremene i sveže forme umetnosti koje muzeji više ne mogu da isprate. Crvena kafkijanska arhitektura je obogaćena novim betonskim intervencijama, a na 4 nivoa pruža sjajan presek kroz ono što se dešava u savremenom artu. U dvorištu zgrade je postavljen najnoviji rezultat Young Architects Program-a, godišnjeg konkursa za mlade arhitekte koji rešavaju sadržaj dvorišta muzeja. Ovog puta su u pitanju šatoraste strukture od drveta, najlona i konopca pod nazivom "Liquid Sky". Odlično oblikovan javni prostor koji pruža delimični zaklon od sunca sa pletenim visećim lounge ležaljkama/sedaljkama. U enterijeru je zadržan onaj "bolnički" look sa masnom farbom po zidovima, uskim hodnicima i drvenim vratima. Veće prostorije su iskorišćene za promenljive postavke, a pojedini punktovi služe za stalne site-specific radove. Zidovi jednog stepeništa su oslikani radovima Williama Kentridge-a, u podrumu su Crayola crteži Sol Le Witt-a, a na drugom spratu je stalna video projekcija Pipilotti Rist. Art je često produkovan posebno za delove same zgrade, a pojedine postavke su rezultat izbora gostujućih i stalnih kuratora (gost je nedavno bila i Zorana Đaković, KCB). Nikada ne znate na šta ćete naići, pošto su neki delovi zatvoreni, pa ostaje da tumarate po lavirintu nekadašnje škole (štampani program nije od pomoći). Bez obzira na ovaj rulet, PS1 je dovoljan razlog da potegnete preko reke do Queens-a.

Nedavno se slavio Columbus Day, nacionalni praznik otkrivanja Amerike. Praznik se iz raznih razloga pretvorio u dan katoličkog ponosa i grabeža za likom i delom Christophera Columbusa. Svake godine idu rasprave da li su glavni Italijani (Kolumbo je bio Italijan) ili Španci (a plaćala ga Izabela, kraljica Španije). Paradu 5. avenijom pored Central parka su činili italijanski policajci, meksičke mažoretkinje i irski frulaši. U podzemnoj u pravcu južnog Brooklyna srećemo sličnu nacionalnu (katoličku, ali koja očigledno nema veze sa navedenim svojatanjem Kolumba) gomilu. Poljski navijači se vraćaju sa utakmice. Vugljaju se crveno-bele zastave, cice namazane po licu, klinci sa šeširima i umorne mame, a voz šmeka po jeftinom dezodoransu. Na Bedford-Styvesant-u možete pojesti jedanod najboljih hamburgera u gradu. Na svu sreću obližnji zeleni skver nije bio opsednut pacovima, kako to obično biva recimo na Union Sqare-u, na samo par blokova od Empire State Building-a. U Brooklyn Academy of Music na blok odatle, Dan Cameron, chief curator Novog Muzeja Savremene Umetnosti, ima izložbu. Kako se ispostavilo postavka nekoliko slika i instalacija je samo dekor za već glamuroznu zgradu. Art kao usputna zabava dok čekate, a možete i da je kupite. Za 100.000 $. Kao recimo jedan od portreta Roberta Wilsona iz njegove čuvene serije Voom Portraits, "St. Sebastian" still-video sa Baryshnikovim. Wilson je unajmio čuvene glumce da poziraju u raznim žanrovskim pozama, a sve zajedno je uslikao u HD TV tehnologiji. Big money art je počeo da osvaja i ovaj komad terena.

Bedford-Styvesant je po nekoj statistici najveći crnački komšiluk u zemlji, a Fulton street je biznis-šoping zona afro-američke kulture. Hip-hop akcesoar, prepoznatljiva moda i ulični žargon. Skrećemo u Clinton Street u potrazi za još jednom poznatom galerijom, Arena. Neverovatno miran i sređen kraj, sa zelenilom i crkvicama. U jednom prošlogodišnjem Time Out-u ovaj kraj je proglašen za najpoželjniji za život u čitavom Njujorku. Vlasnica galerije, Renée Riccardo nam priča kako je prešla u nezavisne kuratore, a galeriju je zatvorila. Već 25 godina se bavi ovim poslom i seća se osamdesetih i vitalnog talasa arta iz East Village-a, Chelsea i SoHo-a. Preselila sa za Brooklyn zajedno sa velikim delom te scene. Njena galerija zajedno sa spomenutom Peirogi je bila jezgro tadašnje bruklinske scene. Izlagački prostor je bio u okviru njene kuće, a jednom je o njoj čak i New York Times objavio celu stranu. Provalio sam da je napis u NYT glavna stavka u svačijem CVu, bez obzira čime se bavio. Radila je sa velikim brojem mladih umetnika od kojih su neki sada velike i skupe zvezde. Veoma joj se sviđa kraj i pominje kako je već krajem devedesetih započela invazija hipstera koji donose veliki kapital za sobom. Ali od kako se Heath Ledger preselio iz kraja (razveo se ili tako nešto), nema više celeb-stalkera.
Malo dalje na obali puca popstcard-like pogled na Manhattan. Kao onaj kada Melanie Griffith u "Working Girl" putuje trajektom sa Staten Islanda u potrazi za uspehom međ' neboderima.

outro soundtrack: "Money, Success, Fame, Glamour" - Felix Da Housecat Vs. Pop Tarts feat. Macaulay Culkin, Seth Green and Chloë Sevigny

---

Umetnost gladna svoje dece
U najnovijem broju New York magazina na dvadesetak strana se pretresla savremena umetnička situacija u Njujorku. Da skočimo odmah na zaključak: jebo umetnost, daj novce. Umetnička scena se odavno pretvorila u mašinu za pravljenje para, ali su se stvari naduvale do neviđenih razmera. Studenti prodaju slike za 25.000 $, coffee table art magazini su postali toliko debeli da su se pretvorili u coffee tables, mega-kolekcionari diktiraju ukus, a berzanski mešetari vrednost umetnosti. OK, ne kažem da umetnost treba da bude tamo nešto što je po galerijama ili uzvišena i nedodirljiva veština neshvaćenih individua. To je roba kao i sve drugo, ali je često samo to. Chelsea (zapadni deo iznad Greenwich Village-a) je velik 2 kvadratna kilometra (pola Dorćola), a ima 360 galerija ili što bi jedan kritičar rekao "300 to many". Umetnički objekti su se pretvorili u puke označitelje novčanih transakcija. Muzeji su se u takvoj situaciji ispostavili kao teški gubitnici nespremni na zahteve tržišta. Očigledan primer je Lisa Dennison je nedavno dala ostavku na mesto direktora Guggenheim muzeja da bi prihvatila mnogo zamamniju ponudu aukcijske kuće Sotheby's. Dennisonova kaže da muzeji zaista više ne mogu da se takmiče sa tekućim art marketom, ali kao razlog odlaska navodi da je novi posao mnogo slobodniji i kreativniji (cash se ne spominje ;). U fokus Sotheby's-a je dospela posle neviđenog deal-a koji je napravila za jednu Rothkovu sliku: 72.8 miliona dolara. Likovnu kritiku polako zamenjuju berzanske prognoze koje bukvalno izgledaju ovako: Warhol je uvek dobra investicija i ne verovatno neće gubiti na vrednosti, nova kineska umetnost je na prepad osvojila tržište a cena joj za ovu sezonu raste, Damien Hirst-u se možda malo osveti hiperprodukcija i alavost, ali ne previše... Sveži mladi umetnici koji ne skapiraju pravila imaju izbor samo da osvajaju nove jeftinije teritorije ili da po Darwinovom principu (prilagođavanje novim okolnostima) izumru. Swing with it or die.
www.nymag.com

Strand Bookstore - 18 milja knjiga
Jedna od omiljenih mi čari novog sveta je kultura knjiga. Ne samo da možete bukvalno sve da nađete, nego su i prilično pristupačne. Knjige se kupuju kao novine, a često su jeftinije od kutije cigareta. Pored toga u svakom gradu postoji veliki broj knjižara sa polovnim knjigama gde možete naći svašta skoro novo od 1 do 5 $ (po trenutnom kursu 55-575 din), pa se u shopping redovno ide sa povećom trobom. Njujorška "Strand" knjižara mi je za sada čvrsto na vrhu top liste. Ovih dana slavi 80 godina postojanja (Art Spiegelman radio anniversary ilustracije), a u pitanju je porodični biznis na uglu 12-te ulice i Broadwaya. Zgrada je na tri nivoa i izbor je od raritetnih basnoslovno skupih izdanja, preko najnovijih knjiga, do polovnog svega i svačega. Atmosfera me podseća na nekadašnju knjižaru "Bata" u starom JDP-u. Mlađa ekipa prodavaca, kontrolisani haos na policama, fina muzika, kupci su uglavnom knjiški fanovi, a svuda unaokolo 18 milja knjiga. Neko mi je skoro rekao da se u knjigama posle dužeg stajanja razvija nekakva gljivica koje ima je u vazduhu i ponekad izaziva vrtoglavicu i halucinacije. Eto dodatnog razloga. Ono što je najlepše je da se nova izdanja ovde prodaju sa 25-50% popusta u odnosu na namirisane "Borders" ili "Barnes&Noble". Svaka poseta je kao da sam umro, pa dospeo u Borhesov raj: beskrajno kopanje po knjigama, pentranje po merdevinama (umal' jednom vrat da slomim) i upitkivanje prodavaca koji vas možda i upute na pravo mesto. I izađem teži za desetak kila papira i lakši za 100$.
Nekoliko preporuka sa poslednje ekskurzije:
"Amphigorey again" i "Amphigorey too" - (antologija macabre ilustratora i umetnika Edwarda Goreya)
"Heartsnatcher" -Boris Vian (Grozno retka izdanja, a ovde ih je bilo 5 komada po 4$)
"The Best of American Comics 2007" - Chris Ware, urednik (godišnja antologija američkog stripa, manje komercijalna cutting-edge scena)
"Rant" - Chuck Palahniuk
"History of Poster" (enciklopedijsko izdanje za 12$)
"Gothic"- Richard Davenport-Hines (istorija Gothica kroz literaturu, potkulturu, film i muziku)
"The Raw Shark Texts" - Steven Hall
"No one belongs here more than you." - Miranda July (preporuka prijatelja)

www.strandbooks.com

---

privatna galerija
West Side
http://picasaweb.google.com/macasev/WestSideChelseaNewYorkCityNewYork
Brooklyn, Williamsburg
http://picasaweb.google.com/macasev/BrooklynWilliamsburgNewYorkCityNewYork
PS1, Queens
http://picasaweb.google.com/macasev/PS1NewYorkCityQueensNewYork
Bedford-Styvesant
http://picasaweb.google.com/macasev/BedfordStyvesantNewYorkCityBrooklynNewYork
South Brooklyn
http://picasaweb.google.com/macasev/SouthBrooklynNewYorkCityBrooklynNewYork
Columbus Day
http://picasaweb.google.com/macasev/CentralParkColumbusDayNewYorkCityNewYork


izvori dodatnih fotografija:
Strand logo - www.strandbooks.com

Otomansko carstvo

Bear Run, Pennsylvania

intro soundtrack: "So Long, Frank Lloyd Wright" - Simon and Garfunkel
"Architects may come and
Architects may go and
Never change your point of view."

Kroz prozor stana na Columbia road-u gledam kako svako jutro razmeštaju stolice i stolove ispred radnje "Design Within Reach". U pitanju je jedna od onih fensi-šmensi prodavnica dizajnirane robe, ovog puta nameštaja. Da ne pominjem opet da design ovde automatski podrazumeva modni, industrijski ili dizajn mameštaja. Grafički je verovatno negde na dnu asocijativnog niza, (zajedno sa veziljama) verovatno zbog nedostatka glamur aure. Na fakultetu su mi pričali kako je vrhunac svakog arhitekte (spremite se) da izdizajnira stolicu (!). To je kao manifest njihovog likovnog i dizajnerskog izraza, onako u maloj razmeri. Nikada mi nije palo na pamet da pravim stolice, a kod kupovine istih mi je jedino važno da ne bude predekorisana (sto manje linija, a da su sve prave) ili nabudžena, a najvažnije da bude udobna. Isto tako ne kapiram svu tu jagmu za nameštajem čudna oblika, koji ima nesumnjive atribute lepoga modernog dizajna, ali za koji vam treba potpuno novi i prazan stan da bi to nekako čučalo. (E, jel' zna neko šta je otoman? Zvučalo mi je super za naslov, a na engleskom znači "tabure". Kauč?) Sličan slučaj je i sa torbama Jimmy Choo-a ili Prada cipelama. Najbolji par cipela koji imam je napravljen u Kovačici (ne sećam se imena fabrike, recimo "Standard"... a radnja je bila Obuća Beograd na mestu današnje Zare). Ljudi me ovde ipak redovno pitaju gde sam uspeo da ih nabavim i mora da koštaju an arm and a leg (koštale oko 4000 din iliti $60). "Design Within Reach" vam nudi poslednji hit Karima Rashida, Broyerovu cevastu naslonjaču ili Gehry fotelju po "within reach" ceni. To je negde gornji deo skale ukusa srednje klase. Osrednje gornji možete zadovoljiti i radnjama "Crate&Barell" gde isto tako ne umem da nađem nijedan komad koji bih kupio. Generalni problem od najjeftinijih stonih lampi iz Targeta, pa do skupljih komada iz upscale prodavnica je potreba za ukrašavanjem. I najminimalnije dizajniran krevet mora da ima neku profilaciju po ivicama i po koji ukraščić ovde ili onde, a linije ne smeju biti prave. Ako nema toga onda kao da i nije dizajnirano. Višak informacija kao potvrda da je tu neko nešto stvarno mislio i radio.

Da ne ispadne ovo sad kao kukanje grafičkog dizajnera kako je skrajnut od krojača i drvodelja (nisam mogao da odolim :), naravno da ima stvari na koje padam bez obzira da li su "objektivno" dobre ili ne. U jednom takvom napadu hodočašća potegli smo par stotina milja do Bear Run-a u Pensilvaniji u Pittsburgh metropolitan zoni. A tamo je naravno jedna od ikona predratnog modernizma, "Kaufmann House" Frank Lloyd Wrighta, iliti Fallingwater. Na gore pomenutom fakultetu Wright je uz Corbusiera i Van Der Rohe-a pripadao panteonu bogova čija slika mora pobožno da se ljubi svako jutro. Herojski macho modernizam, kamen, beton, staklo, fašistički prave linije, a sve uz nekakvu ničeovsku teorijsku muljavinu o uzvišenosti arhitekture i superman poziciji čoveka. Na stranu ideološke raspre, ta tri navedena lika su stvarno često pravila dobre kuće i ne propuštam priliku da zavirim u po koju ako mi se nađe na putu. Wright mi je nekako bio drag zbog lepog spoja modernizma i narodske prerijske arhitekture. Toplo, fino i prijatno, i moderno, a kuća je proglašena za nacionalno dobro br.1 u pogledu arhitektonskih dostignuća.

Bear Run je potok usred šumsko planinske nedođije Pensilvanije. Lepo, toplo vreme, početak jeseni, a lišće taman zašarenilo. Poluasfaltirani puteljak nas vodi do centra za posetioce, drvene strukture koja kao treba nešto da podseća na Wrighta (nije ni nalik, da vam kažem). Preslišavam se na brzinu čega se sećam iz škole, a dopunjujem iz brošure. Edgar Kaufmann stariji, biznismen iz Pittsburgha je 30-tih rešio da napravi letnjikovac na imanju na Bear Run-u i za tu priliku pozvao veliku facu, FL Wrighta lično. Naručilac je imao nekakvu maglovitu ideju da bi kuća trebala da gleda na mali vodopad potoka Bear Run, ali nije ni sanjao da će Wright da mu dođe sa predlogom da kuća bude na samom vodopadu. Dizajn je bio tipično Wrightovski. Elegantan spoj prirode i čovekove namere da zaposedne istu, kamen i drvo kombinovani u organsku celinu sa betonom i čelikom, pravi uglovi i široke ploče u kontrastu sa oklonim divljim krajolikom.

Od visitors centra vodi krivudavi puteljak kroz šumarak do Kaufmannove kuće. Na prvi pogled uopšte ne liči na ono što sam gledao po knjigama. Kuća je nesumnjivo rajtovska: velike horizontalne ploče koje kao da lebde u vazduhu. Kada ugledate super mitologizovanu zgradu, odmah počente da tražite mane. Kao kada sretnete omiljenu vam zvezdu pa vidite da nije štricnuo dlake iz ušiju ili da mu viri slinac. Malo vam drago da su i bogovi ljudi, a malo vam krivo što i bogovi moraju do WCa. Kakav mu je to spoj, i zašto je ovo krivo, i kakvi sad ukrasi, i zašto je beton ofarban u bež, i zašto ima previše elemenata...? Ipak posle 70 godina kuća se odlično drži i izgleda sjajno. Rađene su nekakve silne dorade i rekonstrukcije pošto su velike konzole (ploče koje ne stoje na stubovima nego "lebde") počele malo da popuštaju. Kažem ja lepo da je arhitektura užasno nestabilna i da će sve to jednom da se sruši (dok sam recimo na nekom 30-tom spratu). Majstorska ruka se ne vidi toliko spolja u izgledu koliko u putanji kojom ste navedeni da prođete. Otvaraju vam se razni prizori, pa odjednom stepenice do vode i razni mini-ambijenti prošarani pravougaonim senkama.

U enterijer ne sme da se ulazi osim organizovano, a fotografisanje nije dozvoljeno. Tu tek shvatam čuveno naklapanje o spoju sa prirodom. Tavanice na sva tri sprata su jako niske (skoro sam ih češao temenom), prostor je ogroman, širok i lagano ispresecan pokojim polu-zidom, a svuda unaokolo je široka traka prozora. Sve to zajedno vas tera da gledate napolje, u prirodu. Čitav enterijer je onako grubo rečeno spoj modernog i ruralnog. Bez obzira na strogu kontrolu Mr. Wrighta, gđa Kaufmann je rešila da "obogati" trpezariju kod kamina, i to autentičnim italijanskim seoskim stolicama. Neće meni tu neki arhitekta da kaže kako ću ja svoju trpezariju da uređujem. Out of place, ali fini domaćinski touch. Godinama skupljane umetnine, orijentalni tepisi, etno artefakti... Sve u svemu moderni posh tako drag glossy magazinima. Hodnici (ima ih stvarno malo) su beskrajno mračni i klaustrofobični, pa vas teraju da što pre uđete u neku sobu i zagledate se napolje. Refleksno mi se steglo u stomaku od furnira nalepljenog da pravi šare na ugrađenim ormanima, pošto sve zajedno neodoljivo podseća na jeftine ekskurzijske hotele diljem bivše Jugoslavije. Što reče jedan moj prijatelj: "Ti još uvek nisi uspeo da razvedeš hotel u Blacama od pravog visokog modernizma?" Wallpaper-chic furnirski enterijeri me i dalje neodoljivo podsećaju na čari posleratnog soc-realizma (bez obzira na pobačenost). Uspeo sam malo da se odmaknem od stereotipa prilikom posete SIVu za vreme Belgrade Design Week-a. To zaista može dobro da izgleda, ako se fino izvede.

Na tri sprata osim što se divite dizajnu, zavirujete i u nečiji život. Radno sto gdina Kaufmanna, knjige koje nisu za ukras nego su se izgleda stvarno čitale, odvojene spavaće sobe, sinovljeva soba na poslednjem spratu puna umetnina i art knjiga. Edgar Kaufmann mlađi se školovao u Beču i Firenci. Radio je kao mladi arhitekta u Wrightovoj Taliesin fondaciji i verovatno je uticao na očevu odluku da se upusti u ovakav poduhvat. Posle rata je postao direktor odseka za industrijski dizajn u MoMA muzeju, a predavao je arhitekturu na Columbia univerzitetu. Zaslužan je za promociju takozvanog "Good Design"-a kroz konkurse za industrijske dizajnere i arhitekte koji su stvarali novu "dobru" generaciju dizajniranog pokućstva. Momenat koji je ostavio dubok pečat u američkoj kulturi (lep prikaz toga je recimo u filmu "Far from Heaven") oko kojeg su se mnog koplja lomila.

Na stotinak metara od kuće duž jedne druge stazice se nalazi mesto odakle se kuća najčešće fotografiše. Stižemo do Tačke i sve žive fotografije kuće koje sam ikada video se konačno nalepljuju na stvarnost. Ikona i mit su se odjednom otelotvorili, onako 3D u planiranoj tački voajerske fetišizacije. Što je jedan od omiljenih mi trikova američke kulture, promocija ikoničkog prizora, a ne "stvarnosti". Američki dizajnerski/konzumerski mentalitet je sa druge strane prilično sklon vernakularnom (narodskom) i ornamentalnom (istoricističkom). Ono narodsko verovatno dolazi od potrebe za tradicijom, a stilski ornamenti od potrebe za istorijom (šta će im to kog vraga). Tipografija je često i nekakvom retro stilu starih diner-a i drvenih štamparskih presa, a zgrade moraju biti građene u istoricističkom "stilu". Art Deco na primer, toliko popularan u Njujorku, je zapravo kako neki kritičari kažu samo svarljivi modernizam. I sam Fallingwater mi se činio kao da su se sreli Mackintosh (škotski art nouveau) i Mies van der Rohe (švapski beskompromisni modernizam). No, pravi vrhunci po mom mišljenju nas čekaju tek kad svratimo do LA-a ili Las Vegasa.



Poseta Fallingwater-u me je podsetila na jednu drugu rajtovsku kuću, Vanadamm rezidenciju poviše Mount Rushmore-a u Hitchcockovom "North By Northwest". Kuća nije delo FL Wrighta i zapravo nije ni prava kuća, nego stage-set koji su uradili MGM dizajneri. Hitchock je u "N by NW" napravio pravu školsku turu kroz glamurozni dizajn 50-tih. Od najčuvenijeg NYC hotela Plaza, Korbizijeove zgrade Ujedinjenih Nacija, preko voza sa glam linije Twentieth Century Limited do odeće Eve-Mary Saint (Van Cleef & Arpels nakit i Bergdorf Goodman kostim) i serije luksuznih automobila (Cadilac, Mercedes, Lincoln). Falio mu je zadnji element, kuća glavnog zlikovca koja je morala biti hip. Kako je FL Wright najpoznatiji arhitekta tog doba, kuća mora biti njegova. A kako je Wrightov honorar verovatno veći od čitavog budžeta filma, rešenje je bilo da se napravi fake. (Pa, ako Antonioni može da farba travu u zeleno...)
Kad smo već kod Hitchcocka, imao sam još jedan "wild goose chase" quest. Probao sam da pronađem čuveno dvorište u Greenwich Village-u (NYC) u kojem je sniman "Rear Window". Čak sam našao i adresu, a tamo se nalazi kao nešto što izdalje liči na čuveno dvorište. Gore pomenuti prijatelj mi je otvorio oči sa "Pa, jes' ti normalan. To je bila scenografija." Hmm, možda bih mogao Truffaut-ov intervju sa Hitchcockom malo detaljnije da pročitam, osim što ga uporno prelistavam.

outro soundtrack: "When You Write a Bad Song" - Dear Nora
"I am such a bore
I can't take it anymore
School's out forever and
I'm never gonna let it go"

---

"Art&Design" - Alex Coles (edit.)
Od kako su se discipline umetnosti i dizajna razdvojile, umetnici i dizajneri raznih fela vode bitku ko je tu bitniji. Umetnici tvrde kako se oni bave uzvišenom disciplinom, kako su beskompromisni i nemaju klijente, i polažu pravo na poznatu nam fensi auru art world-a. Dizajneri pate od kompleksa zato što je dizajn mladji, posvojeni brat umetnosti. Njihov posao je mnogo teži (tu su neke pare, pa glupi klijenti, pa funkcija, pa rokovi...), a moraju da se tuku za pažnju koju umetnici automatski imaju. I kako su stolice važnije od tamo nekih pisoara po galerijama. Priča vam je verovatno dobro ponata ako ste imalo zagazili u jednu ili drugu vodu. Coles je u zbornik tekstova "Art&Design" prikupio razne manifeste, eseje i intervjue od 50-tih na ovamo, a svi se bave tom sivom zonom između dizajna i umetnosti. Iz vremena kada je postojala jako oštra crta ko je tu dizajner, a ko je umetnik, smešna mi je bila izjava Donalda Judd-a koji kaže da ga je bilo blam da 60-tih i spomene kako je dizajnirao nameštaj. Pa šta će ljudi pomisliti o njegovim staklenim kubusima u MoMA-i. Od pažljivog pipanja modernizma do "anything goes" idologije post-koječega. U prvoj deceniji novog milenijuma smo svedoci da su se formalne granice jako pogubile (umetnost liči na dizajn i obrnuto), a i funkcije su se malo promenile. Savremena teorija pomalo kasno hvata tu zamućenu pojavu, a galerije i čitava industrija se čvrsto drže svojih pozicija. Nemojte da mi mešate farbane pilulice Damiana Hirsta sa tu nekim lampama, zbuniće mi se kupci. Iz sopstvene prakse hodanja po crti se sećam primera gde mi umetnica dolazi da joj napravim sajt, pa kaže "E, nemoj to da mi previše dizajniraš. Treba da liči na umetnost." Ili kada prijateljica navodi jedan moj art projekat (legitimno izložen u galeriji kao deo art sistema) kao proizvod dizajna (Bečej | small town horror). Veoma draga i simptomatična omaška. A možda nije omaška? Michael Amzalag i Mathias Augustyniak iz čuvenog pariskog M/M dizajnerskog dua tvrde kako je najbitnije da si specijalista u tome što radiš, bez obzira na medij. Sve ostalo je ekonomija.

"Picturing and Poeting" - Alan Fletcher
Fletcher je neformalno proglašen za najvećeg grafičkog dizajnera svoje generacije u Britaniji. Posle škole je malo predavao u Barseloni, malo upijao iskustva u Americi od Paul Randa (IBM logo) i Saul Bassa (Hitchcockove špice) i po povratku sa Bob Gillom i Colin Forbesom osnovao čuveni studio Fletcher/Forbes/Gill. FFG su se vozili na talasu američkog "Big Idea" advertisinga i swinging Londona 60-tih. Autori su mnogih ideja koje se beskrajno reprodukuju i dan danas u mnogim kampanjama (oslikani autobusi, igranje znakovima, Pirelli kampanje...). Svi verovatno znaju za Reuters ili V&A (Victoria&Albert muzej) logoe. U svojoj poslednjoj knjizi "Picturing and Poeting" Fletcher je na skoro 400 strana skupio svoje skice i igrarije koje uglavnom nemaju veze sa korporativnom kulturom. Žvrljotine po salvetama sa mnogih putovanja, kolaži od svega i svačega, igračke od otpada, nasumično flekanje papira, besmisleno igranje slovima... E sad, to može da liči na ono kada Christopher Tolkien vadi iz ćaletove korpe za otpatke razne rukopise, pa ih objavljuje kao knjige ne bi li izmuzao još malo love na tatin račun. E, pa ne liči. Ovo je jedan od onih iskrenih i prelepih dragulja koje dizajneri stvaraju kada rade za sebe i kada nisu pritisnuti rokovima, direktorima i raznim tuđim misijama/vizijama. Kao kada Paula Scher metikulozno crta svoje mape ili kada Stefan Sagmaister svoje dnevničke zapise izbacuje na ulice. Životno i iskreno. Fletcher je jedan od onih retkih majstora koji stvarno umeju da transformišu rolnu wc papira u skulpturu i da se dečije poigraju sa đubretom pretvarajući olovo u zlato. Ajd da probamo da crtamo levom rukom ili da žmurećki pišemo. Ili da na razglednicama Njujorka 11. septembra upaljačem spalimo deo sa WTCom.
Alan Fletcher je umro pre godinu dana.
Kad smo kod odavanja počasti, umro je i Bergman, a pre nedelju dana i Marcel Marceau.

---

privatna galerija
Fallingwater
http://picasaweb.google.com/macasev/FallingwaterBearRunPennsylvania

izvori dodatnih fotografija:
Fallingwater enterijer - www.usc.edu
Vandamm kuća - www.jetsetmodern.com
Knjige - www.amazon.com