10 May 2009
Istorijsko igralište
Washington DC
intro soundtrack: "I'm afraid of Americans" - David Bowie feat. Trent Reznor
God is an American
I'm afraid of Americans
I'm afraid of the world
I'm afraid I cant help it
Kad nije povod za krvava razračunavanja istorija kao i svaka druga narativna forma može biti bizarno zabavna. Narod se najbolje drži na okupu i pod kontrolom države ako mu se servira dovoljno emotivna i ubedljiva istorijska priča. Emotivna veza sa apstraktnim ljudima/događajima često postaje jača od svakodnevnih običnih i mnogo stvarnijih veza. Interesi aparata koji vas kontroliše postaju vaši lični interesi.
Zabava počinje kada se samo malo bolje i otvorenije zagledate u ponuđenu priču. Sve sami heroji, svaka bitka je pobeda, preci su pretvoreni u supermene, a vi morate dobrano da se potrudite da dorastete njihovim herojskim delima, jer da nije njih ne bi ni vas bilo.
Pored razbacanih istorijskih lokaliteta glavno svetilište je upravni centar omeđenog komada zemlje, prestonica. Tu se pokazuju snaga i moć koji će da vas zaštite od neprijatelja. U arhitekturi prestonice koja bi trebala da veliča snagu nacije često se prenebregava nacionalni vizuelni kod (koji je uglavnom nejasna muljavina bog zna čega) i preuzima se tuđi, ubedljiviji. Tako upravne zgrade često liče na italijanske renesansne palate, trezori liče na egipatske grobnice, spomenici liče na antičke grčke hramove, a omiljena forma "glavne" zgrade je nekakav hibrid barokne crkve. Zna se kako se predstavlja moć i šta sad ima da izmišljamo toplu vodu (katalogiziranje "tople vode" je odlično odradio francuski arhitekta Jean-Nicolas Louis Durand.)
Zanimljiv pomak je jedino doneo modernizam sa svojim a/inter-nacionalnim jezikom herojski čistih linija i "svetla budućnost" moćnih formi.
Washington se ne razlikuje bitno od ostalih prestonica evropske kulturne grupe. Spomenik Georgu Washingtonu je egipatski obelisk (?), most čuvaju veliki zlatni propeti konji, Jeffersonov spomenik je nekakva renesansna rotonda, Lincolnov liči na antički hram, a Capitol je neka mešavina Luvra i Panteona gde sam sa jedne strane video nešto što neodoljivo liči na fontanu Di Trevi u Rimu. Već viđeno, i to jako mnogo puta. Dosadno, ali očigledno radi posao.
"Nedostatak" istorije u Americi ja vidim kao prijatno olakšanje od preteranog istorijsko/grobljanskog sentimenta u Evropi. Amerikanci nesretni sa druge strane čeznu za viškom istorije i pobalave kada se pojave vodviljske karikature kao što su papa ili britanska kraljica. Ok, većina čezne za sličicama koje nema u albumu.
Detaljnije pročešljavanje spomeničkog pejzaža nudi humoristički spoj popa i heroizma, posebno oku stiglom iz Evrope.
Navy-Marine Memorial, Disney-Baroque
Pored reke Potomac (arlingtonska strana) ima fina staza za bicikliste. Drveće, voda i... šta je ovo? Galebovi u letu nakačeni na talase. Kao da je filmska ekipa "Male sirene" zaboravila parče scenografije. U pitanju je spomenik poginulim mornarima trgovačke i vojne mornarice za vreme I svetskog rata. Perfektno uglačani aluminijumski talasi sa minuciozno izvedenim barokno stilizovanim kovrdžama. Galebovi uhvaćeni u letu. Napravljeno negde između dva rata, pre nego što je Walt Disney usavršio svoj prepoznatljivi crtački jezik.
United States Navy Memorial, Comic book-Pop
Ovaj kompleks je posvećen svim živim/mrtvim mornarima u službi američke mornarice (ratne, trgovačke, i ko zna kakve još.) U središtu amfiteatra je statua "Usamljeni mornar" koja neodoljivo podseća na Korta Maltezea. Pogled uperen u beskrajno more, vetrom uzvijorene pantalone, prepoznatljivi mornarički pea coat, mornarička kapa i vreća kraj nogu. Mornar onako vitak, zgodan i lep. (Ovde bi mogle da ulete i razne "Querelle" asocijacije.)
Obližnja fontana sa vodoskocima je pre par godina doživela svoj uber-pop momenat. Voda je bila ofarbana u plavo. Ne obično vodeno plavo, nego stvarno plavo. Naime, voda je bila prepuna gljivica što je navodno ružilo spomenik, pa su sipali neke hemikalije da ih se otarase. Portparol memorijala je izjavio kako je bolje da imamo jarko plavu vodu nego gljivičnu muljavinu. Skoro filmska intervencija koja podseća na Antonionija koji je terao ljude da farbaju travu u blistavije zeleno.
Iwo Jima Memorial, Iconic-Camp
"Raising the flag" Joe Rosenthala je jedna od prepoznatljivijih ratnih fotografija ikada. Snimljena je pred kraj rata na planini Muribachi i iste godine Rosenthal dobija Pulitzerovu nagradu. Fotografija je kao i većina ikona okružena raznim kontroverzama. Da li je scena nameštena ili spontana? Koliko ljudi je zapravo dizalo zastavu? Ko su ljudi? Koliko je snimaka bilo? Rosenthal tvrdi kako je fotografija nastala spontano i da je umalo propustio priliku da je snimi. Fotografija nam (kakvi god uslovi bili) nudi sjajnu kompoziciju sa dijagonalnim jarbolom zastave, gradacijski nanizanim vojnicima i nebeskom pozadinom. Jedinstveni trenutak zabaležen na dvodimenzionalnom mediju.
Iskliznuća nastaju kada se scena prebaci u tri dimenzije i kada neki drugi umetnik pokuša da domisli ono što se na fotografiji ne vidi. "Iwo Jima Memorial" je otkriven 50-tih i predstavlja doslednu reprodukciju fotografije. Sve je napravljeno od metala osim zastave. Vetar nikako da dune kako treba da bi se zastava namestila kao na fotografiji, a najgore je kad onako glindžavo visi. Spomenik nudi razne domišljene uglove kojih nema na fotografiji. Od kojih je omiljeni donji ugao od pozadi. Nije ni čudo da na gomili gay web sajtova možete videti pošalice na tu temu.
Franklin Delano Roosevelt Memorial, Fairground-Realism
Roosevelt je dobio svoj spomenik tek pre nešto više od deset godina. U pitanju je kompleks sastavljen od četiri dela koji su posvećeni po jednom predsedničkom mandatu. Sve je pravougaono sklesano, sa vodopadima i pratećim skulpturama koje su opet rađene po uzoru na fotografije. Kompozicija koja predstavlja ljude koji čekaju u redu za hleb za vreme velike depresije i čovek nagnut na radio aparatom koji sluša Rooseveltovo obraćanje naciji. Skoro filmski kadrovi herojskih dana jada i bede. Svoje zasluženo mesto je dobila i Eleanor Roosevelt (jedina prva dama ovekovečena u muževljevom spomeniku). Uverljivo zborana skrušeno stoji u svojoj niši posvećenoj Ujedinjenim nacijama. Samo predstavljanje 32. predsednika USA je bio malo teži poduhvat zbog invalidskih kolica. Na poslednjoj skulpturi FDR je lepo prikazan u kolicima dok su u glavnoj kolica zamaskirana plaštom. Bitan deo te glavne kompozicije je i predsednički ljubimac, Fala, škotski terijer, koji neodoljivo podseća na candy-pop Jeff Koonsa.
Korean War Veterans Memorial, Action figuratism
Spomenik je posvećen, jel'te veteranima korejskog rata, a 1995. otvaranju su prisustvovali Bill Clinton i južnokorejski predsednik Kim Young-sam. Komad zemlje je okružen teškim crnim mermernim zidom po kojem su nasumično prikazani vojnici i civili iz vremena konflikta. I to onom grobljanskom fotografskom tehnikom po mermeru.
Središte memorijala je kompozicija od 19 statua vojnika u akciji. Napravljene su od nerđajućeg čelika i predstavljaju sve rodove vojske koji su učestvovali u ratu. Scena podseća na smrznuti filmski kadar, a statue naravno na akcione figure vojnika koje prosto pozivaju da ih rasporedite po nekom svom strateškom planu.
outro soundtrack: "Sleep Now In The Fire" - Rage Against the Machine
For it's the end of history
It's caged and frozen still
There is no other pill to take
So swallow the one
That made you ill
The Nina, The Pinta, The Santa Maria
The noose and the rapist
The fields overseer
The agent of orange
The priests of Hiroshima
The cost of my desire
To Sleep now in the fire
Asterios Polyp - David Mazzucchelli
Nikada se ne bih zakleo da ću uživati u literarno/crtačkom ostvarenju nekoga ko je do sada crtao Batmana i Daredevila. David Mazzucchelli je pre par nedelja izdao svoj ambiciozni poduhvat od 350 (nenumerisanih) strana pod nazivom "Asterios Polyp". U pitanju je indie grafička novela na potpuno suprotnom polu od dosadašnje superherojske prakse. Glavni junak iz naslova je arhitekta čiji su projekti stigli samo na papir i kojeg život jednim udarcem groma baca na put preispitivanja i potrage za smislom. Na nivou same priče sve to podseća na kliše savremene nezavisne produkcije gde se autori bave angstom savremenog čoveka. Malo road movie, malo ljubavna priča koja podseća na Murakamija (supruga mu je japansko-nemačkog porekla i predstavlja formalni antipod), sećanja, kajanja, neispravljene greške... Ali ovo nije pisana priča, nego crtana. Mazzucchelli na sjajan način koristi svoju vizuelnu erudiciju da sklopi neverovatnu slikovnicu koja vam naravno priča mnogo više od same suve radnje. Mnogi kritičari su se odmah poduhvatili formalizma kao glavnog aduta. Protagonista je jedan od onih arogantnih purističkih arhitekata (utešno je videti koliko je njegov svet nestabilan) pa je cela novela urađena u retro 50's maniru i ofarbana rudimentarnim štamparskim bojama. Boje su tu da komuniciraju prirodu likova i situacija. Linijom i formom autor opet u skladu sa situacijom oživljava neki od manira grafičke umetnosti (orfizam, psihodelija, suvi modernizam, renesansa, antika...) i često imate osećaj da je priča ištrikana oko unapred zamišljenih vizuelnih momenata. S druge strane tekstualnu ideju često u istom kadru reinterpretira vizuelno. Kao i većina ambicioznih magnum opusa ovaj je takođe nakrcan citatima i referencama (umetničkim, arhitektonskim, filozofskim, filmskim, mitološkim...). Za razliku od te većine ovde je to urađeno sa merom, a i činjenica da mnoge reference stižu isključivo kroz crtež čini "Asterios Polypa" prijatno provetrenim. Grandiozna turneja kroz nečiju intimu, američki socijalni pejzaž (hipi mame, komunistički rokeri, pretenciozni njujorčani...) i istoriju grafičke umetnosti. Grabežljivo sam ga progutao za jedno popodne, ali ga za razliku od Ekovog "Fukoovog klatna" danima prelistavam i vraćam se na pojedine epizode.
"Dormitorium", an exhibition of film decors by the Quay brothers
Negde početkom 90-tih sam na "120 minutes" (MTV) prvi put video spot za pesmu "Can't go wrong without you" od His Name Is Alive. Nešto potpuno drugačije od svega što se vrtelo u to vreme, pa čak i na toj opskurnoj emisiji koja je išla jednom nedeljno. Od tada sam tražio bilo šta što se ticalo na odjavnoj špici potpisanih autora. Stephen i Timothy Quay su američki blizanci opsednuti istočno evropskom (najviše poljskom i češkom) likovnom tradicijom i lutkarskom animacijom. Uglavnom su u pitanju kratki animirani crno/beli filmovi nadrealne atmosfere i kafkijanskog mraka (potražite na YouTube-u). Jedini veći prodor u mainstream je bio rad na spotu "Sledgehammer" Petera Gabriela. Sve ostalo je beskompromisna strast čiji je rezultat ponuđen samo onima koji traže.
Ekipa sa "The University of Arts" iz Filadelfije (tamo su Quay brothers svojevremeno studirali) je napravila prvu američku retrospektivnu izložbu njihovih filmskih dekora. Ovih dana je izložba preseljena u Parsons školu u Njujorku. Izloženo je jedanaest animatorskih scenografija iz osam kratkih filmova. U mraku galerije osvetljeni su samo mali stakleni kabineti, a posetilaca skoro i da nema (svi uglavnom hrle na retrospektivu Frank Lloyd Wrighta u Guggenheim). Imao sam sreću da zateknem kuratora izložbe, Edwarda Waisnisa, koji je sav srećan što se neko pojavio krenuo da mi priča celu priču. Kao bonus što umem da nabrojim nekoliko naslova i što sam iz istočne Evrope Waisnis mi poklanja katalog džabe, onako ispod tezge. Nauživao sam se hvatajući sopstvene fotografske kadrove ovih minuciozno sklopljenih setova. Atmosfera industrijskog raspada i apsurdi ljudskih odnosa uhvaćeni u fragilne asamblaže. Kao kada biste ukrstili kabinete Josepha Cornella i ilustracije Dave McKeana sa ruskim lutkarskim crtaćima. Sa zvučnika dopire eksperimentalna muzika prateće projekcije nekoliko filmova. Napolju na 13. ulici blješti sunce po stamenim zgradama. Trošni i zaprljani heart of darkness braće Quay me podseća da su beton i sunce prolazni koliko i karton u polu-mraku.
privatna galerija
Washington, spomenici
http://picasaweb.google.com/macasev/MonumentsDC
Dormitorium, Quay brothers at Parsons, NYC
http://picasaweb.google.com/macasev/DormitoriumQuayBrothersAtParsons
dodatne fotografije
Asterios Polyp www.walrusmagazine.com www.amazon.com
Subscribe to:
Posts (Atom)