O bundevama i pesnicima

Richmond, Virginia

intro soundtrack: "Digital" - Joy Division
Feel it closing in,
Feel it closing in,
The fear of whom I call,
Every time I call

Ne bih li okajao grehe za pljuvanje po crkvi rešio sam da posetim jednu, a izbor je ne tako spontano pao na Unitarian Universalist Church. Prijatelji iz Richmonda su deo njihove kongregacije, pa je jedna nedeljna poseta uključila i nedeljnu propoved. Univerzalisti su potekli od onih prvih doseljeničkih puritanaca dobro poznatih po tome što su histeriju lečili vatrom. Za razliku od svojih predaka ova ekipa se ispostavila kao najliberalnija u šarenom američkom religioznom pejsažu, po principu anything goes. Dobrodošli su apsolutno svi bez obzira na rasnu/etničku pripadnost, pol, seksualnu orijentaciju, religiozni stav ili neverovanje u boga. Sve liči na new age socijalni klub (ili one grupne terapije tipa Fight Club) gde se ljudi okupljaju nedeljom da pričaju o univerzalnoj ljubavi i raju na koji svako ima pravo. Crkva je negde na periferiji Richmonda i u pitanju je jedna poveća obična kuća bez ikakvih ukrasa. Propoved je držala žena (kasnije saznajem, lezbejka) prilično dosadnim glasom, a prešla je teme od usamljenosti, molitve za drage i mile do poučne priče o Judi. Poenta beše da na izdaju ne treba gledati crno-belo i da vam izdaja može često pomoći (ako ste izdani, ne ako ste izdajnik). Propovetkinja je podržala tezu citatima iz Biblije. Isus se to u stvari dogovorio sa Judom da bi konačno završio misiju na zemlji. Posle je vaskrsao, pa se vratio, pa se uzneo, pa ga posle toga više niko nije video (drugi dolazak evo čekamo). Judi je u amanet ostavio mnogo lošu reputaciju. Obećao sam sebi da ću biti fini i pristojni posmatrač, pa sam se suzdržao od upitkivanja o nesrećnom izdajniku. Sledeći put kad vam kažu da ste izdajnik, samo uzvratite "ja to za tvoje dobro" osmehom. Pomenuti oprost nisam dobio, pošto ova crkva baš i ne veruje u greh, a svi imaju prava na raj. Ura.



Sve zajedno je bilo ispresecano kolektivnim pevanjem sa klavirskom pratnjom. Pesme su većinom nebiblijskog karaktera, o ljubavi, razumevanju i veselju, ali pevane blago grobljanskim tonom. Za životniji soundtrack bih trebao da obiđem baptiste, nekoliko blokova udaljene. Jedan deo ovog nedeljnog spiritualnog druženja je posvećen i tome da svako ko želi može nešto i da podeli sa ekipom (Hello, I'm X and I am an alcoholic). Tako je jedna postarija dama sva ozarena podelila sa grupom kako je Halloween addict. Mnogo voli deljanje bundeva, kostimiranje i i horor filmove. U čast pomenutog praznika uputili smo se u hodočašće nekadašnjem stanovniku Richmonda, Edgaru Alanu Pou.

Philadelphia, New York i Washington (tim redom) su se u američkoj istoriji smenjivali kao prestonice nove nacije, a mnogi tu svrstavaju i Richmond. Ovaj je naime bio prestonica ozloglašene robovlasničke Konfederacije. Tu je i DIR (Duvanska industrija Richmond) imenom Philip Morris, a čitava Virginia (ime dobila po devičanskoj kraljici Elizabeth I) je u zadnje vreme znana po Virginia-Tech masakru. Prateći morbidnu liniju Richmond možemo staviti i u drugu grupu u koju spadaju Baltimore, New York i Boston. Naime, u tim gradovima je živeo Edgar Allan Poe i svaki ima poneko obeležje čuvenog pisca. Edgar Poe je posle smrti roditelja bio usvojen od strane porodice Allan iz Richmonda i tako dobija srednje prezime. Kuća u kojoj su Allanovi živeli više ne postoji, pa je spomen muzej otvoren u najstarijoj preživeloj kući u Richmondu. Muzej vodi "Raven Society", udruženje studenata Virginia univerziteta i neka vrsta elitnog kluba za najbolje studente. Izgrađena oko "enchanted garden" dvorišta kuća je podeljena na nekoliko konceptualnih celina i prepuna je raznih materijalnih ostataka Poovog života. Većina artefakata je kao i u sličnim muzejima samo rezultat preterane fetišizacije mita o čuvenom piscu. Komadići pisama, uvojak kose koji izgleda kao da je pokupljen iz slivnika kade, svilene čarape (broj 35, rekao bih) i razne enterijerske intervencije koje bi trebale da doprinesu kompletnom "gothic" iskustvu. Na gornjem spratu desnog krila kuće je deo sa spekulacijama o smrti: sifilis, samoubistvo, besnilo (?)... A u susednoj sobi je art svetilište poetskom mraku: Gustave Doré gravure, Beardsley crteži i posteri filmskih adaptacija. Jedan od tri izložena postera je iz ex-Yu ere i to na srpskom: "Ubistvo u ulici Morg". Lep i sunčan dan baš ne doprinosi očekivanoj gloomy atmosferi. Unutrašnje dvorište krasi centralna fontana, a studentkinje pomenutog Gavran udruženja raspoređuju klupe za predstojeće venčanje. Glavna fora, uglavnom među goth freakovima, je venčanje u "enchanted garden" ambijentu. Pozamašna mlada u slojevima crne čipke je već pristigla sa deverušama. Po ćoškovima dvorišta možete naći bisere tipa betonska statua monaha, punjeni gavran okačen o drvo i mala grobna tabla nekog preminulog fana.
"Some late visitor entreating entrance at my chamber door; This it is, and nothing more."

Centralni događaj ovogodišnjeg pre-Halloween druženja je deljanje bundeva. Jack-o-lantern je
glavni ukras "All-Hallows day" praznika (Svi Sveti u pravoslavnoj tradiciji, ako se ne varam), a koreni tradicije su posvuda, od priča o izvesnom Jacku koji je prevario đavola na razne načine, do obeležavanja žetve. Sećam se kad sam bio klinac da je sestra došla na ideju da bi i mi mogli da deljemo bundeve. Ništa mi se nije svidelo. Ni smrad bundeve, ni muljanje kašikama i noževima po ljigavoj utrobi. Ovaj put smo se podelili u tri tima i započeli takmičenje. Ko će bolju/ubedljiviju lanternu da napravi. Smrad bundeve (koju ne mogu da smislim ni u jelu, ni kao bilo kakav ukras) stvarno podseća na neodržavani klozet autobuske stanice (pumpkin fart), a vađenje iznutrica sam za početak ponudio svom partneru. Ja ću onaj kreativniji deo. Rešili smo se za drag izdanje sa sve trepavicama, napumpanima usnama i šeširom. A/E tim radi na nekoj olupanoj bundevi i pravi seljaka sa rumenim obraščićima (ako se samo malo zagrebe površina onda se dobije prigušeno svetlo od sveće... dobar štos). R/S tim je krenuo sa dizajnom koji liči na George W Bush-a sa viškom šminke i cigaretom u ustima koja je više ličila na pomfrit.



Po povratku u Washington nezaobilazni događaj je bio High Heel Race. U pitanju je godišnja pre-Halloween drag queens trka po 17-toj ulici o kojoj smo pisali u Tidbitu br.3. Ove godine je gužva bila neviđena, a pogodnu tačku za gledanje smo našli na uzvišici nečije bašte. Paradu je po običaju posetio i Adrian Fenty, gradonačelnik Washingtona. Da izdvojim nekoliko najinovativnijih hitova ove godine: Lady Di sa sve obezbeđenjem (tip je stvarno neviđeno ličio na zaginulu princezu), sveštenik sa grupom oltarskih momaka koji vas biju po guzi biblijom (nisam odoleo jednoj spank sesiji), Hilary Clinton, Condi Rice... Apsolutni pobednik je bio tip na wc šolji sa spuštenim pantalonama glumeći senatora Larry Craiga (vidi Tidbit 7.), a gura ga pripadnik obezbeđenja Mineapolis aerodroma. Prošlogodišnji heroj, Qeen Bamby, je odabrao kostim Judy Jettson i uspeo ja da završi i na naslovnoj strani lokalnih gay novina.



Ove godine smo rešili da se ne kostimiramo. Što bi se reklo u jednoj karikaturi u New Yorkeru: "For this year's Halloween I will go dressed as you."

outro soundtrack: "The Raven" - Edgar Allan Poe (čita ga recimo Hugo Weaving svojim "V" glasom)
And the raven, never flitting, still is sitting, still is sitting
On the pallid bust of Pallas just above my chamber door;
And his eyes have all the seeming of a demon's that is dreaming,
And the lamp-light o'er him streaming throws his shadow on the floor;
And my soul from out that shadow that lies floating on the floor
Shall be lifted - nevermore!

---

Halloween's Silver Screen
Pred Halloween uvek ide navala novih filmova kao i najava božićnih hitova. Lagano spremanje za 'ladnu zimu i celuloidni beg od iste. Evo omanjeg "šta smo gledali" i "šta bismo voleli da gledamo" pregleda:

Control (**)
Kad smo već kod nesretnih pesnika, izašao je dugo očekivani film o Joy Division, debitantski uslikan od strane Anton Corbijna, ličnog heroja poznatog po božanstvenim video spotovima (Depeche Mode, Nirvana i omiljeni Front 242). Brzo crnu kravatu oko vrata i maskaru na oči, pa u bioskop. Moja prepruka je da isključite ton, pustite svoju Joy Division playlistu i gledate lepe slike. Sam Riley je mnogo lep momak (možda i previše za ovu ulogu), a igrao je i jednu drugu (živu) legendu, Mark E. Smitha u "24 Hour People". Fotografija je savršena. I to je to. Kapiram da se nije dalo više ni očekivati kada je jedan od scenarista Deborah Curtis, smaračka supruga pokojnog Iana. Nije sad da film treba da bude nešto a la Oliver Stone epic, ali sve ono što ja volim kod Joy Division i njihovog epileptičnog pesnika naprosto fali. Corbijn nije ni zagrebao po tome šta je to svašta bilo u Curtisovoj glavi. Samo kukumakanje udove Curtis. Stupid bitch.
This is the way. Step OUTSIDE.

Blade Runner, the final cut (*************)
Zlatna koka koja je na 25-tu godišnjicu snela poveće jaje na račun armije pretentious arty fanova. No, kako spadam u pomenutu armiju nije se moglo odoleti. Sreda, matine projekcija u art-house bioskopu na periferiji sa ukupno 6 posetilaca. G-din Scott stariji je rešio da konačno uobliči film po svojoj zamisli, posle onog director's cut pokušaja. Zvuk je napeglan i zaglušujući, neke scene dorađene i dosnimane, ostatak materijala restauriran. Ostale su neke nedoumice za geekovsko glavolomljenje tipa koliko je u stvari androida pobeglo, jeli Deckard android ili ne... Koga briga. Za božić izlazi i super DVD box set od 5 (!!!) diskova za pišljivih $70. Što je najgore mislim da ću pljunuti toliko za verovatno 80% đubreta koje je vađeno iz kanti za otpatke. Bez obzira na sve, Blade Runner ostaje uber-stylish dragulj i priče i slike i filma. I jedina relativno dostojna ekranizacija Philip K Dicka. Božanstvena noir vožnja kroz mokri mrak. Što spoljašnji, što unutrašnji. Sve izgleda i dalje bezvremeno osim nekih umrlih robnih marki (Atari, TDK) i one glupe 80's koktel čaše iz koje Deckard pije u Taffey's Snake Pit noćnom klubu.
Što bi rekao jedan kritičar: "Ne bih voleo da doživim, ali bih voleo da posetim."
"-Say you love me.
-I love you.
-Again!"

American Gangster (****)
Još jedan film Ridley Scotta. Priča o Franku Lucasu , crnom gangsteru iz New Yorka u vreme vijetnamskog rata i Nixonove Amerike. Nikad nisam bio fan mobster filmova, ali ovaj ima nekoliko zanimljivih poenti, kao što je cut-the-middleman i valjaj kvalitetnu robu po nižoj ceni. I to kroz vojne kanale. Svaki opljuc po korumpiranosti vojske i policije me uvek razveseli, iako je ovde ovde policija dobila više po nosu od vojske. Debeljuškasti Russell Crowe i 'ladan kao špricer Denzel Washington uz neizbežni omaž Godfatheru (nesretni Arman Asante pokušava da bude Marlon Brando). Gledajte ako baš nemate pametnija posla.

Već je stiglo ili će stići, a voleo bih da gledam (te i preporučujem):
30 days of Night
Adaptacija još jedne grafičke novele. Aljaska sa svojim predugim noćima kao leglo vampira.
Vantage Point
Rašomonijada o ubistvu fiktivnog američkog predsednika.
I am legend
Adaptacija istoimenog romana Richarda Mathesona. Jedini preživeli posle biološke apokalipse. A kad padne mrak padne mrak...
Golden Compass
Prvi iz "His Dark Matters" trilogije po knjigama Philipa Pullmana. Niti je hrišćanska Narnija, niti ubermensch Srednja zemlja. Ima boga, ali...
Redacted
Brian De Palma se valjda vraća svojim art-house njujorškim počecima. Antiratna priča o zločinima američkih vojnika u Iraku, a inspirisana vojnim video blogovima.
Sweeney Todd
Novi Tim Burton sa neizbežnim Johnny Deppom i Helenom Bonham Carter. Adaptacija istoimenog Sondheimovog macabre mjuzikla o osvetoljubivom londonskom brici.
I'm Not There
Todd "Far from Heaven" Haynes je usnimio biografski film o Bob Dylanu. Dylana glume 5 glumaca i jedna glumica, Cate Blanchett.

---

privatna galerija
Richmond
http://picasaweb.google.com/macasev/RichmondVirginia
High Heel race 2007
http://picasaweb.google.com/macasev/HighHeelRace2007WashingtonDC
High Heel race 2006
http://picasaweb.google.com/macasev/HighHeelRaceWashingtonDC
Halloween party 2006
http://picasaweb.google.com/macasev/HalloweenWashingtonDC

izvori dodatnih fotografija:
Control
http://www.fuenf-filmfreunde.de

Mozak na plaži

Rehoboth Beach, Delaware

intro soundtrack: "Mongoloid" - Devo
Mongoloid, he was a mongoloid
Happier than you and me

Šta mislite koliko bi vam trebalo za travelog o Bečićima? Ako izostavite "e onda smo jeli, pa smo ušli tamo, pa smo radili ovo/ono, a voda što je fiiiina, pa sunce..." sve bi se svelo na jedan osrednji pasus. Tako otprilike izgleda Delaware coast. Rešili smo da poslednji trzaj leta overimo na najbližoj obali i izbor je pravom linijom (na dva sata vožnje) pao na Rehoboth Beach, Delaware. Zapravo na niz Dewey Beach, Bethany Beach i Rehoboth Beach. Porodična odmarališta, peščane plaže sa neviđenom gužvom i spasiocima. Jedini hit je lanac apoteka pod nazivom Happy Harry (ne, ne prodaju Prozac) sa nasmejanim čikom kao maskotom. Kao i Provincetown i ovaj potez je profilisan na porodični deo, malo osamljeniji deo za single people i prenapučena gay plaža Rehoboth Beach-a. Poslednja je nafilovana super napumpanim frajerima raznih fela, a glavna zabava je tih dana bila utakmica između dva drag tima na odbojkaškom terenu. Ne, nije se igrala odbojka (no shit), nego se izvodio drag show na poznate teme, pa neka najbolji pobedi. Gradić je prepun nemaštovitog turističkog đubreta (jedina stvar koju sam kupio su male muzičke kutije sa dementnim melodijama) sa boardwalk-om gde su nanizani candy shopovi, barovi i krkanluk venues. Po klubovima su tipovi razbijeni od alkohola i sa najgorim pick-up lajnovima ("I think we've met."). I to je to. Nema više.
(Ok, sunce i more su stvarno bili savršeni.)



Profil ljudi je prosečan middle class sa mozgom zaboravljenim na plaži i prepoznatljivom odećom (time ćemo se tek pozabaviti jednom). Preko svega blinkće onako velikim neonskim pink slovima WHITE TRASH. To je onaj veliki sivi sloj (gray trash?) koji uspe dva puta da glasa za Busha, koji misli da je rat sa Irakom opravdan, kojem geografija nije baš jača strana, a po telesnom volumenu zaključujem da još nije napravio korak od junk food-a do organic/health-wealth/gym lifestyle-a. Srpski ekvivalent bi bili oni koji glasaju za Voju K et al, oni koji veruju u srednjevekovno prosvetiteljstvo ("tata, ostavio sam ruho na stolici"), koji sa geografijom takođe imaju oveći problem i koji su ne trepnuvši napravili switch od petokrake do krsta. Ne zalazim u procente (variraju od zemlje do zemlje), ali u pitanju je ona većina (vlasti tako draga) i njoj je posvećeno sve ovo dole.

outro soundtrack: "Mrs O" - The Dresden Dolls
You can stop the truth from leaking
if you never stop believing

---

Jato dodoa - inteligentni dizajn

Kad se u Americi kaže "dizajner" sve se manje misli na industrijske i modne dizjanere (ok, neću više da potežem vezilje, keve mi), a sve više na Dizajnera koji je stvorio svet. Po hrišćanskoj dogmi uber dizajner je bio bog koji je pod tesnim deadline-om stvorio svet. Manje-više sve ostale religije imaju neko slično mitološko objašnjenje dženezisa. Ima tu veoma zanimljivih mitologija sa očiglednim literanim kvalitetima, ali su ljudi počeli sve manje da veruju u iste. OK, znači moramo da smislimo neku novu i savremenu priču, ali samo pod uslovom da i dalje oponira neprijateljskom naučničkom taboru. Kreacionizam (pretpostavka da je svet stvoren od strane natprirodnog bića) je dobio svoju super poliranu formu: Inteligentni Dizajn. Hipoteza je bazirana na traženju rupa u evolucionoj teoriji i zapušavanja istih pretpostavljenim intervencijama nekog inteligentnog dizajnera. Nema odgovora ko je taj dizajner, kako cela stvar zapravo funkcioniše, gde su nacrti... Svakome ko se ne stidi da upotrebi zdrav razum i ima bar srednju školu cela stvar izgleda kao kvazi naučna smejurija.

Biolog Randy Olson je prošle godine napravio dokumentarac "Flock of Dodos" koji je pretresao čitavu ID-Darwin debatu. Ali zašto praviti film oko očigledne gluposti? Zato što Discovery Institute iz Seattla, vodeća ID institucija dobija milione dolara od uglavnom desničarskih opcija i religioznih institucija i zato što školski odbori sastavljeni od penzionisanih advokata, dokonih bakica i političara sve češće pokušavaju da izglasaju školski program koji uključuje ID sa sve sloganom "teach the controversy". Svaki put se sapletu o istu stvar bez obzira koliko naučnika prešlo na njihovu stranu. To je ustavom zagarantovana sekularnost, ili stroga podela između crkve i države. Sve dok ID tragovi vode do nekih lovarnih religioznih grupa, njihov program teško može da uleti u škole. Čelendžovanje je uvek zdrava stvar i naravno da nauka nije nedodirljiva sveta krava, ali ako se traži zamena bolje bi bilo da se nađe dostojna.

Verovatno se sećate prosvetiteljske ministarke Ljiljane Čolić koja je pre tri godine probala da ukine Darvina. Ko kaže da nismo u koraku sa svetom? Inicijativa baš i nije uspela, em što je (složili smo se) očigledna glupost, em što kao challenging teorija nije baš potkovana dovoljnom količinom kapitala. Dirljivu pripovest bivše ministarke, a sada predsedavajuće upravnim odborom Studija B, možete čitati ovde. Prijatna i fina ženica, i šta smo je sad napali tako oko njenog mišljenja. Dozvoliću sebi malo slobodnih spekulacija: budalaština oko Darvina (da ne spominjem ostale uspehe tipa "kompjuterska obuka je nepotrebna") se čini kao fina medijska zavesa za malo ozbiljniji nestašluk, postavljanje Radivoja Papovića za rektora univerziteta u Prištini. Pa, ne smemo baš toliko da ličimo na Miloševića.

Ovih dana ID priprema strike back. Za februar 2008. je najavljen film "Expelled: No Intelligence Allowed" , humoristični dokumentarac (Ben Stein je glavna zvezda) koji razotkriva zaveru evolucionista protiv inteligentnog dizajna (moram priznati da mi ovo "inteligentni" u ID već para uši). Trailer i čitavu aktivističku priču možete videti na njihovom sajtu, a glavna fora je poziv na slobodu mišljenja (nemam ništa protiv sve dok to mišljenje uključuje i onaj mozak zaboravljen na plaži) protiv arogantnih naučnika. Ono što je najzanimljivije je da su naučnici raznih fela (biolozi Myers i Dawkins, Sam Harris i mnogi drugi) na prevaru pozvani da učestvuju u dokumentarcu zvanom "Crossroads" koji bi se onako objektivno pozabavio čitavom debatom. Naziv je ubrzo promenjen u "Expelled", film je promenio karakter, a Dawkins i Harris se sada na sva zvona žale da su prevareni. Ko im je kriv kad imaju skrupule. Kad smo već kod filmova, Catholic League je već pozvao roditelje da ne vode decu na Golden Compass, prvi film iz trilogije "His Dark Matters" po knjigama Philipa Pullmana gde je crkva prikazana kao korumpirana inkvizicija. Sve u već viđenom scenariju da Harry Potter veštičari, a The Residents namerno sviraju na crkveni praznik (onih nekoliko necrkvenih dana u godini je bilo zauzeto). Onda će Mel Gibson da nam se vrati sa Passion II (strikes back). Pa u nedogled.

Dobro, složićemo se da je cela ID priča oveća glupost osuđena na izumiranje poput dodoa (ako neko ima drugačije mišljenje, rado bih ga čuo), ali u pretresanju same debate ima stvari koje svakako zavređuju pažnju. Ono što je mnogo uznemiravajuće je lakoća propagiranja glupih/opasnih ideja. Autor "Jata dodoa" čak i sažaljivo daje kredita propagatorima inteligentnog dizajna u stilu: ok, imaju neku ideju koja je krenula iz stomaka, stigla do srca, ali se nikad nije domogla glave. Stomak/srce su ispostavili kao najefikasniji kanali komunikacije i bez obzira na besmislenost teorije ID promoteri su uposlili PR agencije da im smisle promotivnu strategiju. I to radi. Svi su nasmejani i srdačni, u lepim odelima i novim zgradama i sa kratkim i jasnim rečenicama (popularni talking points). Prosečni Amerikanac će pre da poveruje tako nekome nego raščupanom naučniku koji koristi neke nerazumljive reči i često i sam sumnja u to što govori. Informacija ima toliko da ne stignemo sad da mislimo o svakoj, pa biramo one "lepe" i "prijatne". Strategija na žalost super uvežbana na primeru GW Busha koji je na preporuku svojih PR majstora uvežbavao teksaški akcenat, a svi koji ga sretnu pričaju kako je to u stvari jedan mnogo prijatan čika.

I pored apsurnosti raznih debata (teško da se nerdy naučnik i polupismeni sveštenik igraju na istom igralištu) monsieur Poirot uvek ima jedno lepo rešenje, ako se nađete u zbunu. To je pitanje motiva ili ako više volite, interesa. Uglavnom onog materijalnog. Zagledajte se u bilo koju od ateizam/teizam, ID/Darwin ili rat/mir debata i upitajte se onako iskreno ko tu ima više interesa da se trca za svoju stvar. Lako će vam isplivati oni koji su full of shit (pošto lako plutaju).

www.flockofdodos.com

"Comedy By The Numbers" - Prof. Eric Hoffman i Dr. Gary Rudoren
Kada je humor u pitanju uvek više preferiram britanski od američkog humora, ako ću već da ga delim ovako nacionalno. Razlike su vam verovatno jasne bez obzira na preferencije. Nikada nisam uspeo da se nakačim na prosečni physical comedy pun pomagala, dranja, grotesknih gegova i naglašavanja poente do iznemoglosti. U tu fijoku popularnog američkog humora staju Seinfeld (kultni status stvarno ne umem da provalim), Adam Sandler, Kevin Smith (zabraniti mu da pravi filmove), Robin Williams (sve preglumljeno i dosadno), 95% stand-up komedijanata, Saturday Night Live, Bill Maher (gledao ga prošle godine, pa odustao), Belushi bros, Jim Carrey,... setiću ih se još. Ovo je naravno čisto subjektivna pljuvačina. Ima i druga fijoka u koju staju: Woody Allen, humor tipa "Harold and Maude", "Weeds" liberalni humor, "South Park", stand-up komičarke Lauren Weedman i Paula Poundstone, i "Underground Comedy Movie". No, o ukusima ne treba raspravljati, pošto je ukus sitnograđanska izmišljotina.

U knjizi iz naslova navedeni autori pružaju do it yourself recepte za dobar geg u društvu, na sceni ili prilikom pisanja scenarija. Teško da će neko biti smešniji i duhovitiji posle čitanja ove knjige, ali ono što je meni bilo zanimljivo je da vidim na šta se tačno pale ljudi u ovom delu sveta. Slično onome kada odete na Reklamoždere u Beogradu, pa masa najviše reaguje na gole tete i male bebe. Da spomenem samo neke stavke: gadarije (prdenje, podrigivanje, povraćanje i ine izlučevine), morbidarije (odsečeni ekstremiteti, invalidi, smrt u raznim oblicima), imitiranje (političara, životinja, stvari...), rasni humor (pick your color), etnički humor (Jevreji, Italijani, Irci)... Po meni se cela knjiga mogla svesti na br. 62 (irony) i br. 116 (sarcasm). Ipak, humor je u Americi veliki biznis i obavezni deo mas-komunikacije. Političari moraju da ubace po koju pošalicu, svakojake javne ličnosti moraju pokazati da imaju trunku (naučenog) smisla za humor, a sportski komentatori, voditelji i govornici raznih fela imaju natreniran facijalni grč u obliku osmeha jer se informacije lakše gutaju sa malo šećera. Uostalom kome trebaju informacije kada je zabava, pa... zabavnija. Christopher Hitchens, poznati britanski antikrst, je prilikom jednog gostovanja kod pomenutog Billa Mahera pokazao srednji prst publici samo da bi dokazao da ih to jedino zanima. I bio je u pravu.

Jorge De Burgos iz Ecovog "Imena ruže" se verovatno prevrnuo u grobu kada bi video u kakvu se lakrdiju svet izmetnuo. "Laughter kills fear, and without fear there can be no faith, because without fear of the Devil there is no more need of God. "

---

privatna galerija
Rehoboth Beach
http://picasaweb.google.com/macasev/RehobothBeachDelaware

izvori dodatnih fotografija:
www.about.com

Nema spavanja do...

New York City (Brooklyn), New York

intro soundtrack: "Big Yellow Taxi" - Joni Mitchell
Don't it always seem to go
That you don't know what you've got
Till it's gone
They paved paradise
And put up a parking lot

Dorothy je 50-tih imala hit TV show, ali je gledanost krenula da opada. Spotlight joj je otela nekadašnja ocvala filmska zvezda. Na vrata studija su najednom zakucali McCarthy buldozi sa predlogom da će sve lepo da se vrati na svoje mesto ako Dorothy i njena ekipa isporuče listu ljudi za koje se sumnja da su komunisti. Dorothy vešto izbegava cinkarenje, njen pisac kategorički odbija da išta kaže, a režiser bez pardona recituje imenik. Pisac gubi posao i izvršava samoubistvo. Posle okraćeg "oh, well..." tugovanja emisija se lepo vraća nazad sa novim piscem. Zavesa.
Čekaj malo, i to je to? Malo zagrcnut sam odgledao čitavu priču u Off-off Broadwayskom (NYC pozorišta ispod 100 mesta) Julia Miles teatru na Upper West Side-u u okviru "Such Good Friends" mjuzikla. Komad je izvođen u programu "The NY Musical Theatre Festival"-a, napravljen je u maniru pomalo zaboravljenog tradicionalnog brodvejskog mjuzikla sa sve zaraznim melodijama i stepovanjem umotanim u 50's glazuru, a presečenim gorkim filom lova na veštice. Sve je to lepo, ali kakav je to politički stav? Ništa pokajanje zbog izdatih prijatelja, ništa beskrajna zločinikazna patnja... Pa šta sad, neko mora da se žrtvuje. Bolje oni nego ja. Ili tu postoji neki dvostruko zavrnuti sarkazam, ili ja nešto ne razumem, ili "eto ti protestanstke etike i duha kapitalizma, pa se ti češi". Da ne tupimo dalje sada Marx Vs. Weber, predstava je i pored pomenutog bila prilično zabavna i sa postavom izvođača koji imaju impresivnu listu nastupa na Broadwayu. Glumaca u Njujorku ima toliko da možete da naberete najbolje i za najmanje predstave. Cinkaroški režiser Gabe u nastupu pravdanja peva "I'm just a poor boy from Brooklyn". E, pa tamo smo se uputili ostavivši za sobom blazirano koketiranje sa politikom. (Sledećih 15 minuta sam bez uspeha pokušavao da provalim kakve veze ima McCarthy era sa trenutnim Bush stanjem.)



Devojčica iz remake-a filma "Dark Water" se žali mami da više ne žive u Gradu od kako su se preselili na Roosevelt Island (ostrvce između Mahattana i Queensa). Živeti u New Yorku znači živeti na Manhattanu. Nema veze što se grad sastoji još iz četiri dela (boroughs-a) Queens, Bronx, Staten Island (nekadašnji Richmond) i Brooklyn. Isto kao kad vas je blam da kažete da živite u Borči, a ne u krugu dvojke. U A. Tidbitu br.4 smo pregledali Giullianijevo glancanje Velike Jabuke i pretvaranje mnogih vitalnih tačaka grada u diznifikovani turistički raj. Poterana visokim rentama (a)vangarda se preselila preko East Rivera u Brooklyn. I dalje ste na desetak minuta podzemnom "crvenom dvojkom" (2 je magičan "gradski" broj) od Grada, ali je sve mnogo jeftinije i slobodnije. Stanovnici Brooklyna su tek krajem XIX veka jedva izglasali da se pridruže Manhattanu i postanu svi zajedno moderni New York. U to vreme su tu uglavnom bili Holanđani, da bi taj južni deo Long Islanda polako postao magnet za Ruske, Poljske i Italijanske doseljenike. Danas ima prepoznatljivi multi-kulti miks istočne Evrope, Italije, crne Afrike i jevrejskog nasleđa. Ruske crkve, poljski natpisi na prodavnicama, black bejzbol timovi, veoma živa kulturna scena, kao i muzička (Larry Tee je odavde započeo electroclash invaziju), sa sve 2.5 miliona stanovnika (najnastanjeniji kraj Njujorka).



Izlazimo na prvoj stanici u Williamsburgu, artsy središtu Brooklyna. Manhattan skyline je ostao za nama, a odrpane ulice i "industrijska zona" šmek podsećaju na East Village. Williamsburg se pretvorio u novo središte životne umetničke scene. Zakupnine su manje, galerije niču na svakom koraku, a ekipa je uglavnom ne preterano lovarna. Pored nekoliko galerija koje smo na brzaka skenirali, art se uglavnom izlaže na ulici. Crteži na papiru, fotokopije, razne forme street arta se uredno lepe na limene zarđale ograde gradilišta kao u bilo kojoj galeriji sa sve spiskom umetnika i naslovima. "Pierogi 2000" (pierogi=piroška) galerija jednan od glavnih nosilaca talasa preko reke. Osnovana je pre skoro 15 godina, a organizovana uglavnom od strane samih umetnika. Galerija je poznata po svojim Flat Files, bazi umetnika (trenutno broji oko 700) i kolekciji njihovih radova. Veoma pristupačno i za umetnike, a i za širu umetničku publiku. Trenutno je u galeriji izložba Jim Toroka, slike u maniru grafitti arta JM Basquiata sa stripskom strukturom, a veoma savremenog sadržaja. Pored omiljenih mi tema religioznog licemerja, politike i savremenog angsta, komad pod nazivom "I don't know what to do now" mi je posebno privukao pažnju. Autor se kroz seriju strip sličica pita šta da radi povodom raznih globalnih problema (siromaštvo, AIDS, global warming, glupost, kriminal...) i zašto radi to što radi (skreće pažnju na probleme). "I guess I will keep on doing them because I don't know what else to do" za ključuje on u stilu poznate nam aktivističke frustracije, ali i nezidržive potrebe da se ipak nešto nekako menja.



Malo na sever preko Newtown Creeka je već Long Island City i početak Queens-a. Na Jackson aveniji je smeštena stara Public School #1, stara škola koja je sedamdesetih pretvorena skupinu umetničkih ateljea. Uskoro se prerasta u jedan od najvećih američkih izložbenih prostora za isključivo savremenu umetnost (neka vrsta kunsthalle). 2000-te godine PS1 se udružuje sa Muzejem Moderne Umetnosti (MoMA) i pruža mogućnost za savremene i sveže forme umetnosti koje muzeji više ne mogu da isprate. Crvena kafkijanska arhitektura je obogaćena novim betonskim intervencijama, a na 4 nivoa pruža sjajan presek kroz ono što se dešava u savremenom artu. U dvorištu zgrade je postavljen najnoviji rezultat Young Architects Program-a, godišnjeg konkursa za mlade arhitekte koji rešavaju sadržaj dvorišta muzeja. Ovog puta su u pitanju šatoraste strukture od drveta, najlona i konopca pod nazivom "Liquid Sky". Odlično oblikovan javni prostor koji pruža delimični zaklon od sunca sa pletenim visećim lounge ležaljkama/sedaljkama. U enterijeru je zadržan onaj "bolnički" look sa masnom farbom po zidovima, uskim hodnicima i drvenim vratima. Veće prostorije su iskorišćene za promenljive postavke, a pojedini punktovi služe za stalne site-specific radove. Zidovi jednog stepeništa su oslikani radovima Williama Kentridge-a, u podrumu su Crayola crteži Sol Le Witt-a, a na drugom spratu je stalna video projekcija Pipilotti Rist. Art je često produkovan posebno za delove same zgrade, a pojedine postavke su rezultat izbora gostujućih i stalnih kuratora (gost je nedavno bila i Zorana Đaković, KCB). Nikada ne znate na šta ćete naići, pošto su neki delovi zatvoreni, pa ostaje da tumarate po lavirintu nekadašnje škole (štampani program nije od pomoći). Bez obzira na ovaj rulet, PS1 je dovoljan razlog da potegnete preko reke do Queens-a.

Nedavno se slavio Columbus Day, nacionalni praznik otkrivanja Amerike. Praznik se iz raznih razloga pretvorio u dan katoličkog ponosa i grabeža za likom i delom Christophera Columbusa. Svake godine idu rasprave da li su glavni Italijani (Kolumbo je bio Italijan) ili Španci (a plaćala ga Izabela, kraljica Španije). Paradu 5. avenijom pored Central parka su činili italijanski policajci, meksičke mažoretkinje i irski frulaši. U podzemnoj u pravcu južnog Brooklyna srećemo sličnu nacionalnu (katoličku, ali koja očigledno nema veze sa navedenim svojatanjem Kolumba) gomilu. Poljski navijači se vraćaju sa utakmice. Vugljaju se crveno-bele zastave, cice namazane po licu, klinci sa šeširima i umorne mame, a voz šmeka po jeftinom dezodoransu. Na Bedford-Styvesant-u možete pojesti jedanod najboljih hamburgera u gradu. Na svu sreću obližnji zeleni skver nije bio opsednut pacovima, kako to obično biva recimo na Union Sqare-u, na samo par blokova od Empire State Building-a. U Brooklyn Academy of Music na blok odatle, Dan Cameron, chief curator Novog Muzeja Savremene Umetnosti, ima izložbu. Kako se ispostavilo postavka nekoliko slika i instalacija je samo dekor za već glamuroznu zgradu. Art kao usputna zabava dok čekate, a možete i da je kupite. Za 100.000 $. Kao recimo jedan od portreta Roberta Wilsona iz njegove čuvene serije Voom Portraits, "St. Sebastian" still-video sa Baryshnikovim. Wilson je unajmio čuvene glumce da poziraju u raznim žanrovskim pozama, a sve zajedno je uslikao u HD TV tehnologiji. Big money art je počeo da osvaja i ovaj komad terena.

Bedford-Styvesant je po nekoj statistici najveći crnački komšiluk u zemlji, a Fulton street je biznis-šoping zona afro-američke kulture. Hip-hop akcesoar, prepoznatljiva moda i ulični žargon. Skrećemo u Clinton Street u potrazi za još jednom poznatom galerijom, Arena. Neverovatno miran i sređen kraj, sa zelenilom i crkvicama. U jednom prošlogodišnjem Time Out-u ovaj kraj je proglašen za najpoželjniji za život u čitavom Njujorku. Vlasnica galerije, Renée Riccardo nam priča kako je prešla u nezavisne kuratore, a galeriju je zatvorila. Već 25 godina se bavi ovim poslom i seća se osamdesetih i vitalnog talasa arta iz East Village-a, Chelsea i SoHo-a. Preselila sa za Brooklyn zajedno sa velikim delom te scene. Njena galerija zajedno sa spomenutom Peirogi je bila jezgro tadašnje bruklinske scene. Izlagački prostor je bio u okviru njene kuće, a jednom je o njoj čak i New York Times objavio celu stranu. Provalio sam da je napis u NYT glavna stavka u svačijem CVu, bez obzira čime se bavio. Radila je sa velikim brojem mladih umetnika od kojih su neki sada velike i skupe zvezde. Veoma joj se sviđa kraj i pominje kako je već krajem devedesetih započela invazija hipstera koji donose veliki kapital za sobom. Ali od kako se Heath Ledger preselio iz kraja (razveo se ili tako nešto), nema više celeb-stalkera.
Malo dalje na obali puca popstcard-like pogled na Manhattan. Kao onaj kada Melanie Griffith u "Working Girl" putuje trajektom sa Staten Islanda u potrazi za uspehom međ' neboderima.

outro soundtrack: "Money, Success, Fame, Glamour" - Felix Da Housecat Vs. Pop Tarts feat. Macaulay Culkin, Seth Green and Chloë Sevigny

---

Umetnost gladna svoje dece
U najnovijem broju New York magazina na dvadesetak strana se pretresla savremena umetnička situacija u Njujorku. Da skočimo odmah na zaključak: jebo umetnost, daj novce. Umetnička scena se odavno pretvorila u mašinu za pravljenje para, ali su se stvari naduvale do neviđenih razmera. Studenti prodaju slike za 25.000 $, coffee table art magazini su postali toliko debeli da su se pretvorili u coffee tables, mega-kolekcionari diktiraju ukus, a berzanski mešetari vrednost umetnosti. OK, ne kažem da umetnost treba da bude tamo nešto što je po galerijama ili uzvišena i nedodirljiva veština neshvaćenih individua. To je roba kao i sve drugo, ali je često samo to. Chelsea (zapadni deo iznad Greenwich Village-a) je velik 2 kvadratna kilometra (pola Dorćola), a ima 360 galerija ili što bi jedan kritičar rekao "300 to many". Umetnički objekti su se pretvorili u puke označitelje novčanih transakcija. Muzeji su se u takvoj situaciji ispostavili kao teški gubitnici nespremni na zahteve tržišta. Očigledan primer je Lisa Dennison je nedavno dala ostavku na mesto direktora Guggenheim muzeja da bi prihvatila mnogo zamamniju ponudu aukcijske kuće Sotheby's. Dennisonova kaže da muzeji zaista više ne mogu da se takmiče sa tekućim art marketom, ali kao razlog odlaska navodi da je novi posao mnogo slobodniji i kreativniji (cash se ne spominje ;). U fokus Sotheby's-a je dospela posle neviđenog deal-a koji je napravila za jednu Rothkovu sliku: 72.8 miliona dolara. Likovnu kritiku polako zamenjuju berzanske prognoze koje bukvalno izgledaju ovako: Warhol je uvek dobra investicija i ne verovatno neće gubiti na vrednosti, nova kineska umetnost je na prepad osvojila tržište a cena joj za ovu sezonu raste, Damien Hirst-u se možda malo osveti hiperprodukcija i alavost, ali ne previše... Sveži mladi umetnici koji ne skapiraju pravila imaju izbor samo da osvajaju nove jeftinije teritorije ili da po Darwinovom principu (prilagođavanje novim okolnostima) izumru. Swing with it or die.
www.nymag.com

Strand Bookstore - 18 milja knjiga
Jedna od omiljenih mi čari novog sveta je kultura knjiga. Ne samo da možete bukvalno sve da nađete, nego su i prilično pristupačne. Knjige se kupuju kao novine, a često su jeftinije od kutije cigareta. Pored toga u svakom gradu postoji veliki broj knjižara sa polovnim knjigama gde možete naći svašta skoro novo od 1 do 5 $ (po trenutnom kursu 55-575 din), pa se u shopping redovno ide sa povećom trobom. Njujorška "Strand" knjižara mi je za sada čvrsto na vrhu top liste. Ovih dana slavi 80 godina postojanja (Art Spiegelman radio anniversary ilustracije), a u pitanju je porodični biznis na uglu 12-te ulice i Broadwaya. Zgrada je na tri nivoa i izbor je od raritetnih basnoslovno skupih izdanja, preko najnovijih knjiga, do polovnog svega i svačega. Atmosfera me podseća na nekadašnju knjižaru "Bata" u starom JDP-u. Mlađa ekipa prodavaca, kontrolisani haos na policama, fina muzika, kupci su uglavnom knjiški fanovi, a svuda unaokolo 18 milja knjiga. Neko mi je skoro rekao da se u knjigama posle dužeg stajanja razvija nekakva gljivica koje ima je u vazduhu i ponekad izaziva vrtoglavicu i halucinacije. Eto dodatnog razloga. Ono što je najlepše je da se nova izdanja ovde prodaju sa 25-50% popusta u odnosu na namirisane "Borders" ili "Barnes&Noble". Svaka poseta je kao da sam umro, pa dospeo u Borhesov raj: beskrajno kopanje po knjigama, pentranje po merdevinama (umal' jednom vrat da slomim) i upitkivanje prodavaca koji vas možda i upute na pravo mesto. I izađem teži za desetak kila papira i lakši za 100$.
Nekoliko preporuka sa poslednje ekskurzije:
"Amphigorey again" i "Amphigorey too" - (antologija macabre ilustratora i umetnika Edwarda Goreya)
"Heartsnatcher" -Boris Vian (Grozno retka izdanja, a ovde ih je bilo 5 komada po 4$)
"The Best of American Comics 2007" - Chris Ware, urednik (godišnja antologija američkog stripa, manje komercijalna cutting-edge scena)
"Rant" - Chuck Palahniuk
"History of Poster" (enciklopedijsko izdanje za 12$)
"Gothic"- Richard Davenport-Hines (istorija Gothica kroz literaturu, potkulturu, film i muziku)
"The Raw Shark Texts" - Steven Hall
"No one belongs here more than you." - Miranda July (preporuka prijatelja)

www.strandbooks.com

---

privatna galerija
West Side
http://picasaweb.google.com/macasev/WestSideChelseaNewYorkCityNewYork
Brooklyn, Williamsburg
http://picasaweb.google.com/macasev/BrooklynWilliamsburgNewYorkCityNewYork
PS1, Queens
http://picasaweb.google.com/macasev/PS1NewYorkCityQueensNewYork
Bedford-Styvesant
http://picasaweb.google.com/macasev/BedfordStyvesantNewYorkCityBrooklynNewYork
South Brooklyn
http://picasaweb.google.com/macasev/SouthBrooklynNewYorkCityBrooklynNewYork
Columbus Day
http://picasaweb.google.com/macasev/CentralParkColumbusDayNewYorkCityNewYork


izvori dodatnih fotografija:
Strand logo - www.strandbooks.com

Otomansko carstvo

Bear Run, Pennsylvania

intro soundtrack: "So Long, Frank Lloyd Wright" - Simon and Garfunkel
"Architects may come and
Architects may go and
Never change your point of view."

Kroz prozor stana na Columbia road-u gledam kako svako jutro razmeštaju stolice i stolove ispred radnje "Design Within Reach". U pitanju je jedna od onih fensi-šmensi prodavnica dizajnirane robe, ovog puta nameštaja. Da ne pominjem opet da design ovde automatski podrazumeva modni, industrijski ili dizajn mameštaja. Grafički je verovatno negde na dnu asocijativnog niza, (zajedno sa veziljama) verovatno zbog nedostatka glamur aure. Na fakultetu su mi pričali kako je vrhunac svakog arhitekte (spremite se) da izdizajnira stolicu (!). To je kao manifest njihovog likovnog i dizajnerskog izraza, onako u maloj razmeri. Nikada mi nije palo na pamet da pravim stolice, a kod kupovine istih mi je jedino važno da ne bude predekorisana (sto manje linija, a da su sve prave) ili nabudžena, a najvažnije da bude udobna. Isto tako ne kapiram svu tu jagmu za nameštajem čudna oblika, koji ima nesumnjive atribute lepoga modernog dizajna, ali za koji vam treba potpuno novi i prazan stan da bi to nekako čučalo. (E, jel' zna neko šta je otoman? Zvučalo mi je super za naslov, a na engleskom znači "tabure". Kauč?) Sličan slučaj je i sa torbama Jimmy Choo-a ili Prada cipelama. Najbolji par cipela koji imam je napravljen u Kovačici (ne sećam se imena fabrike, recimo "Standard"... a radnja je bila Obuća Beograd na mestu današnje Zare). Ljudi me ovde ipak redovno pitaju gde sam uspeo da ih nabavim i mora da koštaju an arm and a leg (koštale oko 4000 din iliti $60). "Design Within Reach" vam nudi poslednji hit Karima Rashida, Broyerovu cevastu naslonjaču ili Gehry fotelju po "within reach" ceni. To je negde gornji deo skale ukusa srednje klase. Osrednje gornji možete zadovoljiti i radnjama "Crate&Barell" gde isto tako ne umem da nađem nijedan komad koji bih kupio. Generalni problem od najjeftinijih stonih lampi iz Targeta, pa do skupljih komada iz upscale prodavnica je potreba za ukrašavanjem. I najminimalnije dizajniran krevet mora da ima neku profilaciju po ivicama i po koji ukraščić ovde ili onde, a linije ne smeju biti prave. Ako nema toga onda kao da i nije dizajnirano. Višak informacija kao potvrda da je tu neko nešto stvarno mislio i radio.

Da ne ispadne ovo sad kao kukanje grafičkog dizajnera kako je skrajnut od krojača i drvodelja (nisam mogao da odolim :), naravno da ima stvari na koje padam bez obzira da li su "objektivno" dobre ili ne. U jednom takvom napadu hodočašća potegli smo par stotina milja do Bear Run-a u Pensilvaniji u Pittsburgh metropolitan zoni. A tamo je naravno jedna od ikona predratnog modernizma, "Kaufmann House" Frank Lloyd Wrighta, iliti Fallingwater. Na gore pomenutom fakultetu Wright je uz Corbusiera i Van Der Rohe-a pripadao panteonu bogova čija slika mora pobožno da se ljubi svako jutro. Herojski macho modernizam, kamen, beton, staklo, fašistički prave linije, a sve uz nekakvu ničeovsku teorijsku muljavinu o uzvišenosti arhitekture i superman poziciji čoveka. Na stranu ideološke raspre, ta tri navedena lika su stvarno često pravila dobre kuće i ne propuštam priliku da zavirim u po koju ako mi se nađe na putu. Wright mi je nekako bio drag zbog lepog spoja modernizma i narodske prerijske arhitekture. Toplo, fino i prijatno, i moderno, a kuća je proglašena za nacionalno dobro br.1 u pogledu arhitektonskih dostignuća.

Bear Run je potok usred šumsko planinske nedođije Pensilvanije. Lepo, toplo vreme, početak jeseni, a lišće taman zašarenilo. Poluasfaltirani puteljak nas vodi do centra za posetioce, drvene strukture koja kao treba nešto da podseća na Wrighta (nije ni nalik, da vam kažem). Preslišavam se na brzinu čega se sećam iz škole, a dopunjujem iz brošure. Edgar Kaufmann stariji, biznismen iz Pittsburgha je 30-tih rešio da napravi letnjikovac na imanju na Bear Run-u i za tu priliku pozvao veliku facu, FL Wrighta lično. Naručilac je imao nekakvu maglovitu ideju da bi kuća trebala da gleda na mali vodopad potoka Bear Run, ali nije ni sanjao da će Wright da mu dođe sa predlogom da kuća bude na samom vodopadu. Dizajn je bio tipično Wrightovski. Elegantan spoj prirode i čovekove namere da zaposedne istu, kamen i drvo kombinovani u organsku celinu sa betonom i čelikom, pravi uglovi i široke ploče u kontrastu sa oklonim divljim krajolikom.

Od visitors centra vodi krivudavi puteljak kroz šumarak do Kaufmannove kuće. Na prvi pogled uopšte ne liči na ono što sam gledao po knjigama. Kuća je nesumnjivo rajtovska: velike horizontalne ploče koje kao da lebde u vazduhu. Kada ugledate super mitologizovanu zgradu, odmah počente da tražite mane. Kao kada sretnete omiljenu vam zvezdu pa vidite da nije štricnuo dlake iz ušiju ili da mu viri slinac. Malo vam drago da su i bogovi ljudi, a malo vam krivo što i bogovi moraju do WCa. Kakav mu je to spoj, i zašto je ovo krivo, i kakvi sad ukrasi, i zašto je beton ofarban u bež, i zašto ima previše elemenata...? Ipak posle 70 godina kuća se odlično drži i izgleda sjajno. Rađene su nekakve silne dorade i rekonstrukcije pošto su velike konzole (ploče koje ne stoje na stubovima nego "lebde") počele malo da popuštaju. Kažem ja lepo da je arhitektura užasno nestabilna i da će sve to jednom da se sruši (dok sam recimo na nekom 30-tom spratu). Majstorska ruka se ne vidi toliko spolja u izgledu koliko u putanji kojom ste navedeni da prođete. Otvaraju vam se razni prizori, pa odjednom stepenice do vode i razni mini-ambijenti prošarani pravougaonim senkama.

U enterijer ne sme da se ulazi osim organizovano, a fotografisanje nije dozvoljeno. Tu tek shvatam čuveno naklapanje o spoju sa prirodom. Tavanice na sva tri sprata su jako niske (skoro sam ih češao temenom), prostor je ogroman, širok i lagano ispresecan pokojim polu-zidom, a svuda unaokolo je široka traka prozora. Sve to zajedno vas tera da gledate napolje, u prirodu. Čitav enterijer je onako grubo rečeno spoj modernog i ruralnog. Bez obzira na strogu kontrolu Mr. Wrighta, gđa Kaufmann je rešila da "obogati" trpezariju kod kamina, i to autentičnim italijanskim seoskim stolicama. Neće meni tu neki arhitekta da kaže kako ću ja svoju trpezariju da uređujem. Out of place, ali fini domaćinski touch. Godinama skupljane umetnine, orijentalni tepisi, etno artefakti... Sve u svemu moderni posh tako drag glossy magazinima. Hodnici (ima ih stvarno malo) su beskrajno mračni i klaustrofobični, pa vas teraju da što pre uđete u neku sobu i zagledate se napolje. Refleksno mi se steglo u stomaku od furnira nalepljenog da pravi šare na ugrađenim ormanima, pošto sve zajedno neodoljivo podseća na jeftine ekskurzijske hotele diljem bivše Jugoslavije. Što reče jedan moj prijatelj: "Ti još uvek nisi uspeo da razvedeš hotel u Blacama od pravog visokog modernizma?" Wallpaper-chic furnirski enterijeri me i dalje neodoljivo podsećaju na čari posleratnog soc-realizma (bez obzira na pobačenost). Uspeo sam malo da se odmaknem od stereotipa prilikom posete SIVu za vreme Belgrade Design Week-a. To zaista može dobro da izgleda, ako se fino izvede.

Na tri sprata osim što se divite dizajnu, zavirujete i u nečiji život. Radno sto gdina Kaufmanna, knjige koje nisu za ukras nego su se izgleda stvarno čitale, odvojene spavaće sobe, sinovljeva soba na poslednjem spratu puna umetnina i art knjiga. Edgar Kaufmann mlađi se školovao u Beču i Firenci. Radio je kao mladi arhitekta u Wrightovoj Taliesin fondaciji i verovatno je uticao na očevu odluku da se upusti u ovakav poduhvat. Posle rata je postao direktor odseka za industrijski dizajn u MoMA muzeju, a predavao je arhitekturu na Columbia univerzitetu. Zaslužan je za promociju takozvanog "Good Design"-a kroz konkurse za industrijske dizajnere i arhitekte koji su stvarali novu "dobru" generaciju dizajniranog pokućstva. Momenat koji je ostavio dubok pečat u američkoj kulturi (lep prikaz toga je recimo u filmu "Far from Heaven") oko kojeg su se mnog koplja lomila.

Na stotinak metara od kuće duž jedne druge stazice se nalazi mesto odakle se kuća najčešće fotografiše. Stižemo do Tačke i sve žive fotografije kuće koje sam ikada video se konačno nalepljuju na stvarnost. Ikona i mit su se odjednom otelotvorili, onako 3D u planiranoj tački voajerske fetišizacije. Što je jedan od omiljenih mi trikova američke kulture, promocija ikoničkog prizora, a ne "stvarnosti". Američki dizajnerski/konzumerski mentalitet je sa druge strane prilično sklon vernakularnom (narodskom) i ornamentalnom (istoricističkom). Ono narodsko verovatno dolazi od potrebe za tradicijom, a stilski ornamenti od potrebe za istorijom (šta će im to kog vraga). Tipografija je često i nekakvom retro stilu starih diner-a i drvenih štamparskih presa, a zgrade moraju biti građene u istoricističkom "stilu". Art Deco na primer, toliko popularan u Njujorku, je zapravo kako neki kritičari kažu samo svarljivi modernizam. I sam Fallingwater mi se činio kao da su se sreli Mackintosh (škotski art nouveau) i Mies van der Rohe (švapski beskompromisni modernizam). No, pravi vrhunci po mom mišljenju nas čekaju tek kad svratimo do LA-a ili Las Vegasa.



Poseta Fallingwater-u me je podsetila na jednu drugu rajtovsku kuću, Vanadamm rezidenciju poviše Mount Rushmore-a u Hitchcockovom "North By Northwest". Kuća nije delo FL Wrighta i zapravo nije ni prava kuća, nego stage-set koji su uradili MGM dizajneri. Hitchock je u "N by NW" napravio pravu školsku turu kroz glamurozni dizajn 50-tih. Od najčuvenijeg NYC hotela Plaza, Korbizijeove zgrade Ujedinjenih Nacija, preko voza sa glam linije Twentieth Century Limited do odeće Eve-Mary Saint (Van Cleef & Arpels nakit i Bergdorf Goodman kostim) i serije luksuznih automobila (Cadilac, Mercedes, Lincoln). Falio mu je zadnji element, kuća glavnog zlikovca koja je morala biti hip. Kako je FL Wright najpoznatiji arhitekta tog doba, kuća mora biti njegova. A kako je Wrightov honorar verovatno veći od čitavog budžeta filma, rešenje je bilo da se napravi fake. (Pa, ako Antonioni može da farba travu u zeleno...)
Kad smo već kod Hitchcocka, imao sam još jedan "wild goose chase" quest. Probao sam da pronađem čuveno dvorište u Greenwich Village-u (NYC) u kojem je sniman "Rear Window". Čak sam našao i adresu, a tamo se nalazi kao nešto što izdalje liči na čuveno dvorište. Gore pomenuti prijatelj mi je otvorio oči sa "Pa, jes' ti normalan. To je bila scenografija." Hmm, možda bih mogao Truffaut-ov intervju sa Hitchcockom malo detaljnije da pročitam, osim što ga uporno prelistavam.

outro soundtrack: "When You Write a Bad Song" - Dear Nora
"I am such a bore
I can't take it anymore
School's out forever and
I'm never gonna let it go"

---

"Art&Design" - Alex Coles (edit.)
Od kako su se discipline umetnosti i dizajna razdvojile, umetnici i dizajneri raznih fela vode bitku ko je tu bitniji. Umetnici tvrde kako se oni bave uzvišenom disciplinom, kako su beskompromisni i nemaju klijente, i polažu pravo na poznatu nam fensi auru art world-a. Dizajneri pate od kompleksa zato što je dizajn mladji, posvojeni brat umetnosti. Njihov posao je mnogo teži (tu su neke pare, pa glupi klijenti, pa funkcija, pa rokovi...), a moraju da se tuku za pažnju koju umetnici automatski imaju. I kako su stolice važnije od tamo nekih pisoara po galerijama. Priča vam je verovatno dobro ponata ako ste imalo zagazili u jednu ili drugu vodu. Coles je u zbornik tekstova "Art&Design" prikupio razne manifeste, eseje i intervjue od 50-tih na ovamo, a svi se bave tom sivom zonom između dizajna i umetnosti. Iz vremena kada je postojala jako oštra crta ko je tu dizajner, a ko je umetnik, smešna mi je bila izjava Donalda Judd-a koji kaže da ga je bilo blam da 60-tih i spomene kako je dizajnirao nameštaj. Pa šta će ljudi pomisliti o njegovim staklenim kubusima u MoMA-i. Od pažljivog pipanja modernizma do "anything goes" idologije post-koječega. U prvoj deceniji novog milenijuma smo svedoci da su se formalne granice jako pogubile (umetnost liči na dizajn i obrnuto), a i funkcije su se malo promenile. Savremena teorija pomalo kasno hvata tu zamućenu pojavu, a galerije i čitava industrija se čvrsto drže svojih pozicija. Nemojte da mi mešate farbane pilulice Damiana Hirsta sa tu nekim lampama, zbuniće mi se kupci. Iz sopstvene prakse hodanja po crti se sećam primera gde mi umetnica dolazi da joj napravim sajt, pa kaže "E, nemoj to da mi previše dizajniraš. Treba da liči na umetnost." Ili kada prijateljica navodi jedan moj art projekat (legitimno izložen u galeriji kao deo art sistema) kao proizvod dizajna (Bečej | small town horror). Veoma draga i simptomatična omaška. A možda nije omaška? Michael Amzalag i Mathias Augustyniak iz čuvenog pariskog M/M dizajnerskog dua tvrde kako je najbitnije da si specijalista u tome što radiš, bez obzira na medij. Sve ostalo je ekonomija.

"Picturing and Poeting" - Alan Fletcher
Fletcher je neformalno proglašen za najvećeg grafičkog dizajnera svoje generacije u Britaniji. Posle škole je malo predavao u Barseloni, malo upijao iskustva u Americi od Paul Randa (IBM logo) i Saul Bassa (Hitchcockove špice) i po povratku sa Bob Gillom i Colin Forbesom osnovao čuveni studio Fletcher/Forbes/Gill. FFG su se vozili na talasu američkog "Big Idea" advertisinga i swinging Londona 60-tih. Autori su mnogih ideja koje se beskrajno reprodukuju i dan danas u mnogim kampanjama (oslikani autobusi, igranje znakovima, Pirelli kampanje...). Svi verovatno znaju za Reuters ili V&A (Victoria&Albert muzej) logoe. U svojoj poslednjoj knjizi "Picturing and Poeting" Fletcher je na skoro 400 strana skupio svoje skice i igrarije koje uglavnom nemaju veze sa korporativnom kulturom. Žvrljotine po salvetama sa mnogih putovanja, kolaži od svega i svačega, igračke od otpada, nasumično flekanje papira, besmisleno igranje slovima... E sad, to može da liči na ono kada Christopher Tolkien vadi iz ćaletove korpe za otpatke razne rukopise, pa ih objavljuje kao knjige ne bi li izmuzao još malo love na tatin račun. E, pa ne liči. Ovo je jedan od onih iskrenih i prelepih dragulja koje dizajneri stvaraju kada rade za sebe i kada nisu pritisnuti rokovima, direktorima i raznim tuđim misijama/vizijama. Kao kada Paula Scher metikulozno crta svoje mape ili kada Stefan Sagmaister svoje dnevničke zapise izbacuje na ulice. Životno i iskreno. Fletcher je jedan od onih retkih majstora koji stvarno umeju da transformišu rolnu wc papira u skulpturu i da se dečije poigraju sa đubretom pretvarajući olovo u zlato. Ajd da probamo da crtamo levom rukom ili da žmurećki pišemo. Ili da na razglednicama Njujorka 11. septembra upaljačem spalimo deo sa WTCom.
Alan Fletcher je umro pre godinu dana.
Kad smo kod odavanja počasti, umro je i Bergman, a pre nedelju dana i Marcel Marceau.

---

privatna galerija
Fallingwater
http://picasaweb.google.com/macasev/FallingwaterBearRunPennsylvania

izvori dodatnih fotografija:
Fallingwater enterijer - www.usc.edu
Vandamm kuća - www.jetsetmodern.com
Knjige - www.amazon.com

A kiša nikako da padne

Washington, District of Columbia

intro soundtrack: "A hard rain's a-gonna fall" - Bob Dylan
"Heard ten thousand whisperin'
and nobody listenin',
Heard one person starve,
I heard many people laughin'"

"Sin mi je poginuo u Iraku. Nemam više šta da radim osim da stojim ovde i držim ovaj znak." Na kartonskoj tabli sa jedne strane stoji "Bring the troops back", a sa druge "Stop this bloody war". Sredovečni "everyday" čovek sa zasukanim rukavima na uvek beloj košulji i u običnim kancelarijskim pantalonama stoji svakog vikenda kod Watergate (da, Nixon) hotela i vozačima pokazuje jednu pa drugu stranu kartona. Već skoro godinu dana.

Istoriju pobune u Americi možemo pratiti od pomenutih potapanja džakova čaja u Bostonu u znak protesta nad britanskom vladavinom, pa do savremenih već dosta kruto definisanih načina pobune. Za majku građanske neposlušnosti u ovom kraju sveta se smatra Rosa Parks koja je u Alabami 1955. odbila da ustupi svoje mesto u autobusu belom čoveku. Slede borbe za prava rasnih manjina, protesti protiv Vijetnamskog rata, protesti za prava seksualnih manjina, nemiri uzrokovani policijskim maltretmanom, razni marševi, pobune i nemiri. (Listu raznih pobuna u istoriji USA možete videti ovde.)
U turističku ponudu Washingtona osim spomenika, muzeja, Bele kuće i prolećnih rascvetalih trešanja mogu komotno da uvrste i svakodnevne proteste. A da gde ćeš drugde da se buniš do vladi pred kućom. Svaki dan na ulici možete sresti po neku bakicu koja najavljuje doomsday, umetnike sa porukama tipa "stop bitching and start a revolution" i horde likova sa clip-boardima koji već skupljaju potpise za neku peticiju. Sećam se grupice ljudi koja se okupila ispred iračke ambasade i pevala "Down By the Riverside". To će sigurno da pomogne. Masovni marševi su još jedna protestna znamenitost uglavnom pod nazivom "March on Washington". Variraju u broju, motivu, organizovanosti i uspešnosti. Između dva rata je čak i KKK imao svoj marš. Najbrojniji marš u istoriji invazije poteza između Capitol Hill-a i Lincolnovog memoriala je verovatno "March for Women's Lives" gde se procenilo da je bilo milion ljudi. (A ovde možete videti listu marševa).



Na šestu godišnjicu napada na WTC, ministarstvo odbrane u saradnji sa patriotskom republikanskom strujom je organizovalo "Freedom March". U pitanju je dobro poznata retrorička konstrukcija, meni poznata bar iz miloševićevskog vremena. Republikanci i svi oni koji podržavaju/odobravaju rat u Iraku odjednom imaju monopol nad upotrebom reči "sloboda". I svi koji su protiv njih, ti su i protiv slobode. (Well done). Marš je započeo u 7 ujutro (?) tako da nisam baš imao nameru da ustajem sa petlovima da bih i to overio. Slučajno sam jednom naleteo na republikanski "family values" skup negde krajem avgusta ispred Lincoln memoriala. Govornica, girlande, stolice, skupa produkcija i bukvalno jedan čovek koji sedi u publici. Kako je bila subota na Mall-u je gužva od turista, ali niko ne zastaje da vidi šta ovi pričaju. Na žalost nisam poneo kameru, tako da ćete morati da mi verujete na reč. Jedna žena nam prilazi i počinje nekakav sponatni monolog iz kojeg nisam baš skapirao da li je za ili protiv ovih što tako gorljivo pričaju nepostojećoj publici. Uskoro joj prilazi čovek (muž, rekao bih) sa izrazom lica koji imaju ljudi kada im u toku šetnje odluta rođak koji je na dopustu iz ludare. "Honey. I think it's time to go. Leave the guys alone."

Za 14. septembar je zakazan marš onih "drugih", pod nazivom "End the War Now". E, to već moram da overim. Lično istorijska digresija: služio sam u JNA 90/91 i za dlaku izbegao da završim na nekom od frontova sa sve bogatije ex-YU ponude. Neki moji prijatelji nisu bili baš takve sreće. Jednog drugara iz srednje škole sam sreo po njegovom povratku sa ratišta. "Šta ima, kako si, da se vidimo ovih dana...?". Sutradan se razneo ručnom granatom na šetalištu kraj Tise u Bečeju. A petnaestu godišnjicu mature smo započeli na groblju (baš fin način da započnete reunion). Jedan od drugova iz razreda je završio na Kosovu. A posle toga je završio 6 ft under. Primera imam još, ali da ne dužim. Futurističke idealizacije rata kao o sredstvu čišćenja sam mogao da imam sa petnaest. A argumente neokonzervativaca da posle stotine hiljada ubijenih Iračana eto nema više terorističkih napada naprosto ne mogu da gutam, iako se lagano štrecnem pri svakom ulasku u avion. Rat je ubijanje ljudi. Patriotizam, ponos, čast i borba za slobodu (jebanje za nevinost) su prilično klizave ideje o kojima ću malo detaljnije posle*.

Marš započinje okupljanjem na Lafayette parku ispred Bele kuće. Pre podne, oko 11 sati i nema baš previše ljudi (evo samo da se revolucionari probude). Karnevalska atmosfera, maske, transparenti, spremna bina za govornike, a sa zvučnika dopire rege. Uglavnom mlađa ekipa prošarana ratnim veteranima, matorim hipicima, i po kojim starijim parom. Ispred Bele kuće je postavljena dvostruka zaštitna ograda iako je W verovatno zapalio na Camp David (Maryland) kao i za svaki vikend (osim ako ne igra golf u rodnom mu Texasu). U masu protestanata ušetava organizovana kontra-protestna kolona od 30-tak republikanskih studenata (???) G. Washington univerziteta sa transparentima "You have to fight for freedom". Studiranje u Americi prilično košta, a pomenuti univerzitet je ovih dana poneo neslavnu titulu najskupljeg u zemlji. Studenti su uglavnom sinovi/kćeri bogatuna kojima je razumljivo draga republikanska tax-reducing strategija. Rata, naravno, nikada videli nisu. Posle pola sata dolazi i druga kolona. Ovaj put mnogo brojnija i sa oznakom "demokratski studenti". Ništa se ne razlikuju od prethodnih osim što imaju neke ideje kako je '68 bila cool. Transparenti sa raznovrsnim anti-ratnim porukama od kojih mi je omiljeni bio "War sucks" u fazonu "Jaoo, mrzi me da sad smišljam nešto. This will do." Ne dešava se nikakav sukob između jednih i drugih, a sve u najboljoj tradiciji "excuse me, pardon me..." kulture. Policija stoji na obodu parka i uglavnom opominje ljude ako krše neko od svakodnevnih pravila tipa "ne mogu stolice na travnjak" ili "počistitte za svojim ljubimcem".

Kako pro-war ekipa ima "freedom" kao štit, tako "anti-war" ima veterane kao štit. Čitavu povorku bi trebao da predvodi odred anti-ratno nastrojenih ratnih veterana. Na bini se smenjuju roditelji poginulih vojnika, anti-ratni povici, preformansi sa kovčezima i slikama poubijanih vojnika i civila. Čitav skup je između ostalog i velika pijaca na kojoj možete da prodate bilo kakvu političku ideju. Kako u Americi baš i ne postoji nekakva ozbiljna leva opcija, tu su mladi trockisti koji dele pamflete o 4. Internacionali. Nekoliko ljudi mi je pružilo vegan pamflete sa malim gicama i pačićima. Ostatak jede nekakvo žbunje na travi. Jedan američki indijanac leči bioenergijom tipa na obližnjoj klupi. Ekipa global-warming aktivista gura roštilje na kojima su lopte za plažu u obliku zemaljske kugle. Unitaristi (veoma liberalna hrišćanska varijanta potekla, verovali ili ne od prvih puritanaca) razvlače svoju šarenu zastavu. Starija teta na šeširu nosi "Jesus would't bomb Iraq". Spasite kitove, populacija voluharica opasno opada, glasajte za Kucinich-a, Please hear my voice (u potpisu God Jesus Christ), make music not war... Zabavni freak show, ali uglavnom pacifistički nastrojen.

Dok marš ne započne idemo na kafu, a i da obiđemo rutu marša na biciklovima. Na trotoaru Pennsylvania avenije prema Capitolu se okupio anti-protestni špalir. Po koji vijetnamski veteran, trailer-trash pristigao ko zna odakle, doterani japijevci i nekoliko bajkera na motorima. Ni jednog pripadnika druge rase osim caucasian white, a bogati war-lovers naravno ne izlaze na ulice. Njihovo igralište je u K ulici (lobističke agencije) ili u samom Kongresu. Policije ovde već ima dosta više, pošto se valjda očekuje nekakav sukob. Meni malo frka zbog iskustva iz Srbije gde sukobi demonstranata i likova nahranjenih pogačicama i jogurtom umeju da budu i opasni. Niko baš ne obraća pažnju na nas, osim jednog čove koji nas pita "Jeste vi to došli da izviđate?". Svi mašu američkim zastavama u iščekivanju "izdajnika". Ova struja naravno ima monopol i nad patriotizmom. (Zvuči poznato?). Na transparetnima stoji "izdajnici", "kukavice", "pobeda ima cenu", "safer after 9/11"...

Povorka sa Lafayette parka konačno kreće, a predvodi je nekoliko policijskih automobila i prvi redovi postrojenih veterana. Slede razne organizovane grupe i svi voljni građani. Iako sam bio pomalo skeptičan ne velikim brojem ljudi na početku, kolona je brojala nekoliko hiljada ljudi. Što baš i nije neka cifra u usporedbi sa protestima koji dosežu i do milion. Nemam nikakav spremljeni transparent osim majice, tako da će V peace znak morati da posluži. Malo se uključujemo u kolonu, a malo se penjemo po banderama da bolje vidimo šta se dešava. Izvikuju se parole u ritmu koji se ubrzo gubi. Peva se "Give peace a chance", užasno dosadna i nemotivišuća. Bolje da su uposlili neki crnački brass band, ili gospel hor. Sve u svemu masovno, ali prilično mirno i kontrolisano, da ne upotrebim baš reč "anemično". Stižemo do Penn avenije i špalira, a ja očekujem šorku. Ništa od toga. Samo povici "Liberal idiots" i "cowards". Penjem sa malo više na jednu klupu da vidim kolonu (Ovo valjda sme. Neće valjda da me deportuju?). Zastaje mi knedla u grlu od količine ljudi koji su za mir, a poseća me naravno i na masovke na trgu Republike i u Kolarčevoj ("Dragi gledaoci, došlo je samo par stotina izazivača nereda").

Još kao klinca me je uvek davila pomenuta knedla u grlu svaki put kada sam gledao "Hair" u zimskom bioskopu. Manje više "flower-power" ideologija i Twyla Tharp koreografija, nego poslednja scena na arlingtonskom groblju i masa pred Belom kućom me i danas potresaju. Sa jedne strane zbog količine energije ("Let the sunshine in" je mnogo moćnija od "Give peace a chance") i naivnog revolucionarnog zanosa, a sa druge strane zbog osećanja kastriranosti. Da li stvarno na ovaj način može išta da se promeni? Iskustvo iz Srbije ostavlja truli ukus posle takvog zalogaja. Cela moja generacija je bila u fazonu "Evo i mi imamo svoju '68-mu". Mada mi je ćale na pitanje "Šta si ti radio '68-me?" odgovorio "Err, menjao sam fakultet, koji ionako nisam završio." Mi smo isto kao nešto menjali. Nije mi jasno samo šta. Protesti u Americi su strogo kontrolisana stvar koja uvek ide po ustanovljenom scenariju i uglavnom se zbiva samo zbog prisustva u medijima. Masovni društveni performans za slike u novinama i malim ekranima. Dovoljno da poruka stigne i do najzabačenijih delova zemlje. Mada se često pitam da li je to dovoljno.

Povorka je stigla do zgrade Kongresa gde je planiran die-in, varijacija sit-in-a, gde se neposlušnost izražava ležanjem (playing dead u čast poginulih u ratu) umesto sedenjem. Planirano je da se dobrovoljci prostru po stepenicama na prilazu. Bilo bi bolje (bar za spektakularniju sliku u medijima) da su se ljudi lepo rasprostrli po ogromnom travnjaku. Glavna fora je naravno biti uhapšen. Nekoliko studenata je već privedeno, a samo se čekao trenutak hapšenja nekog od ratnih veterana, što bi naravno bila glavna slika. Jedan protestant mi prilazi: "Hey, dude, is that Morrissey?". Eto konačno je neko od hiljada ljudi provalio da natpis na majici nije samo "levo dobro, desno loše", nego je citat iz pesme "Interesting Drug". Razmenili smo kontakte, a na rancu mu stoji izvezen "Udri bele crvenim klinom" od El Lisitzkog. Već smo umorni od celodnevnog revolucionisanja. The Mall je prepun šetača, turisti na double-deckerima obilaze znamenitosti, prelep sunčani dan kasnog leta. Na putu kući daleko od protesta kod Watergate hotela, čovek sa početka ove priče i dalje drži svoj svoj karton.
(Pre nego što kliknem "publish", našao sam na vestima da je Carlos Arredondo, otac pogunulog vojnika koji je vukao provizorni kovčeg sa sinovljevom slikom kroz povorku, bio pretučen od strane petoro anti-demonstranata. A sa www.15sept.org čitam da je bilo 100.000 ljudi uz 200 uhapšenih.)

www.anti-war.newsvine.com
www.sept15.org



*Ovo dole nema nameru da bude anarho proglas, ali ispravite me ako grešim:
Država: geo-politički konstrukt omeđen (uglavnom) ratom definisanim granicama i fantomskim istorijskim narativima. Nužno zlo u vremenimu kada je ljudska rasa na niskom stepenu samo-organizovanja.
Patriotizam: bezrezervna lojalnost gore navedenom konstruktu. Često zamenjivana sa lojalnošću prema vladajućim strukturama, a značenjski ide u grupu sa čast, ponos, obraz.
Državna vlast: na razne načine izabrana grupa ljudi koja ima monopol nad Patriotizmom, a državnim aparatom (mediji, policija, vojska... dopiši) kontroliše stanovnike Države. Veoma često se percipira kao Država sama. U međunarodnoj politici pojam lako zamenjiv sa celokupnim stanovništvom jedne Države.
Nacija: socijalni konstrukt koji drži ljude iste etničke grupe na okupu pričom o Istoriji, religiji i časti. Inače samo naziv koje vam zapišu u krštenicu. Američka varijanta je: pripadnost državi.
Unutrašnja politika: koska koju Državna vlast baci da bi poneki pripadnik Države imao utisak da učestvuje u vlasti.
Spoljna politika: mirnija varijanta rata sa manje (vidljive) krvi.
Istorija: priča u čiju se istinitost možemo uveriti tek kada izmisle vremeplov.

outro soundtrack: "Fuck or Kill" - Peaches
" I'd rather fuck who I want than kill who I'm told to
Let's face it: we all want toosh
If I'm wrong impeach my bush
impeach my bush
impeach my bush
impeach my bush
impeach ... bush
impeach ... bush"

---

"The Culture of Fear" - Barry Glassner
Iako je izdata neposredno pre 9/11 (što bi prilično doprinelo broju strana), ova knjiga se vozi na talasu Moorovog "Bowling for Columbine" i seciranju kulture straha u Americi. "Zašto se Amerikanci plaše pogrešnih stvari?" stoji u podnaslovu, a kroz devet poglavlja prolazi groz glavne teme socijalnog straha. Pored raznih oznaka koje se lako mogu prilepiti ovoj zemlji, jedna od sigurnih je strah od svega i svačega. U političkom smislu lako je nekako stići do zaključka da vam uvek treba neki arhi-neprijatelj da biste svoje ovce držali u stanju poslušne pripravnosti. Za vreme hladnog rata je to bio lak zadatak, ali kako se USSR raspao brže-bolje se pronašla nova pretnja: bliski do srednji istok. Mehanizam je veoma jednostavan, a najbolje je da citiram majstora Nixona: "People react to fear, not love." Ako nije "crvena pošast", onda su vanzemaljci ili Ebola virus, ili "obojeni", ili poludeli tinejdžeri i frustrirane mame, antraks u pošti ili otpoljeni polovi... Nebitno, mix&match i ponudi dobitnu kombinaciju. Ok, nije samo zla vlada koja širi strahove. Tu su i korporacije koje zarađuju milijarde na najrazličitijim preventivnim sredstvima od kaciga za biciklove do alarma za ugljen monoksid. Farmaceutska industrija je posebna priča. Izmišljaju se bolesti da bi se prodavali "novi" lekovi.(Najjači hit mi je lek za nervozna stopala.) Mediji jedva čekaju da plasiraju novu krvavu priču, a dok se neko seti da malo proveri cifre i statistiku damage is done. Gde je strah, tu je i mržnja. Uvek me je zanimalo šta utiče na klatno da se pomeri na jednu ili drugu stranu (uzmimo primer ex YU, gde vam ne treba mnogo povoda za mržnju.)
Eddie Izzard zaslužuje još jedan citat:
"I hate ______ so much."
"Why do you hate them?"
"No reason."

Seća li se iko? (His Name Is Alive / Bob Mould)
His Name is Alive je jedan od onih opskurnih bendova koje sam nalazio na kasetama prijatelja Ivice. Dementni ženski vokali, psihodelična shoegaze muzika i sve ono što je bilo moderno za jedan 4AD bend početkom 90-tih. Imali su dva fenomenalna spota koja su uradili čuvena braća Quay ("Are We Still Married" i "Can't Go Wrong"). Posle 17 godina naiđem na plakat za koncert u klubu Black Cat u Washingtonu. Predgrupa je neki dosadan lokalni colege band, a publika je uglavnom desetak i više godina mlađa od mene. HNIA upravo izdaju novi album, imaju novu postavu, a Warren Defever je i dalje jedini stalni član još od osnivanja pre 20 godina. Jednočasovni nastup (šta ste očekivali za $10) sa materijalom uglavnom novijeg datuma. Među publikom se našlo još "matoraca", a pesme su u tradiciji početaka sa laganom country podlogom (bila i obrada Patsy Kline). Nova pevačica Andy FM fino odrađuje "joj, što mi nije dobro" nastup. Prijatno, fino, kratko i nostalgično.

Bob Mould je već poznatije ime još iz dana Hüsker Dü-a. Posle raspada dosta slavnog benda počinje solo karijeru i zalazi u nekakav colege rock sa novim bendom Sugar ("to je dobra ideja, ideja, ideja"). Krajem devedestih se posvećuje klubskom zvuku i elektronici. Trenutno drži DJ nastupe sa svojim prijateljem Richard Morelom u New Yorku i Washingtonu (na smenu) pod nazivom BlowOff. Veče posle protesta (15. sept) su imali nastup u klubu 9:30. BlowOff je inače poznat kao klubski nastup orijentisan bear gay populaciji, što se može odmah provaliti i po imidžu ove dvojice: LEVI's, goli do pojasa, ćelavi i odlakavljeni. Party je bio otklon od uobičajenog moronic-gay-clubbin' zvuka. Malo house, malo electro, malo friški remiksi, a vrlo zabavno i plesno. Hard-core iz zvuka Hüsker Dü-a se preselio na ekrane na kojima se prikazuje porn mešan sa bizarnim vintage kempom (Joan Crawford u teretani i izbečena Judy Garland). Ekipa prilično šarena (iako uglavnom muška) sa opuštenim "medama" koji skakuću uz nategnute momke. Usputni trač: ja sam tek skoro (nisam nikad bio neki fan) provalio da je gdin Mould gay i čuh da su se Hüsker Dü raspali zbog ljubavnih raspri između njega i Grant Harta.
www.myspace.com/blowoffmusic

---

privatna galerija
Washington-protesti razni
http://picasaweb.google.com/macasev/ProtestsDC
Protest 15. septembra
http://picasaweb.google.com/macasev/EndTheWarNowWashingtonDCSept15
His Name Is Alive
http://picasaweb.google.com/macasev/HisNameIsAliveBlackCatWashingtonDC
Bob Mould
http://picasaweb.google.com/macasev/Blowoff930WashingtonDC

dodatne fotografije
The culture of Fear www.ryskamp.org