Glancanje jabuke

New York City, New York

intro soundtrack: "Everybody's Talking", Moose (ne Harry Nilsson, niti Beautiful South).

Da nije skoro zanemarljivih detalja, pomislio bih da sam na Novom Beogradu. Nizovi Public housing solitera, doduše malo zbijenijih, a sa 21. sprata jednog od njih se pruža pogled na Hudson River i New Jersey u nekakvoj bolešljivoj izmaglici. Upper West Side na Manhattan-u, 100 i neka ulica, a stan vrlo sličnog enterijera kao i neki novobeogradski. Sa prijateljem sam se zatekao u gostima kod Adama, njegovog kolege sa koledža. Adam je došao u posetu roditeljskome domu da prikaže (drugu po redu) suprugu. Upravo su doleteli iz L.A. gde je Adam angažovan na pisanju za seriju The Closer. Oboje preplanuli, zdravog držanja i zacementiranog osmeha. Okupila se i ekipa prijatelja od pre 20 godina sa Columbia univerziteta, čuvenog rasadnika pisaca. Udobno sam se uvalio u svoju bezbednu poziciju stranca koji ne poznaje nikog živog, a uz to se još i bavi vizuelnim umetnostima. Oko mene Woody Allenovski (kasnija faza) igrokaz o dobrim starim danima, pozorišnom životu na West Side-u, ispunjenim/izgubljenim nadama (teme koje me beskrajno ne zanimaju, ali ko će da odoli direktom prenosu). Sada malo o likovima: Adama ste već upoznali; sveža supruga je arheolog (prilično egzotično zanimanje za vrli novi svet); Noel je sin bogatog pozorišnog producenta, koji je opet bogat iskustvom objašnjavanja Evropljanima šta je njujorški teatar; Michael je uspeo da se domogne nekoliko filmskih uloga (Gore Vidal u "Infamous" i epizode u filmovima tipa "Adam and Steve"); Steve je davno napustio pozorište, zamenio ga diplomatijom i nekada davno bio zaljubljen u Michaela; Regina (Italijanka, nije sa Kolumbije ali je deo ekipe) je igrala u zadnjem Felinijevom filmu, trenutno glumi kod "i ja sam jedva živ" Antonionija (očigledno rešila da overi svakog umirućeg režisera), pita me kako najlakše da stigne do "green card"-a; Joseph radi pozorišnu kolumnu u nekakvom novom magazinu i cvrkuće o tome kako je konačno našao ženu svog života. U epizodnim ulogama: Adamovi roditelji, brat i još par likova čija su mi lica isparila čim sam zakoračio iz stana.

Spisateljsko-arheološki par vrlo očigledno odudara svojim "zdravim" L.A. izgledom od ekipe bledih njujorčana u džemperima na V izrez i zakrpama na laktovima sakoa. Kao na onim somnabulnim godišnjicama mature svakome nad glavom visi "A šta si ti uradio u životu?". "Evo baš se sad vraćam sa snimanja". "Kevin Bacon je skroz prijatan lik, a tek njegova žena...". "Da, čuo sam da zatvaraju Tower Records?". "Jesi ti selio Vanessu Williams kada su je izbacili iz stana?". "On The Brink je bio baš dobar komad, zašto si otišao?". "Ne, ne, njujorško pozorište ipak ima nekakav zing". "E, ljudi, jel se seća neko Obame? On je naša generacija". (Barack Obama, senator Illinoisa, i uz Hillary Clinton kadnidat demokratske stranke za novog predsednika USA). "Ne". "Mislim da ga se ja nešto sećam. Bio je prilično povučen". "Uh, da". "Jao, jedva čekam da nas sve intervjuišu... to, kao kolege sa koledža". "Ma nisi ga ni poznavao".

Sveopšte reminisciranje (u kojem sam počeo ne malo da se gubim) se polako prebacilo na Grad. The City, New York City, glavni grad planete i poznatog nam antropocentričnog univerzuma. Svi se sećaju sedamdesetih i osamdesetih kada je NYC, bar po njihovim rečima bio pravi veliki prljavi grad. Times Square je bio stecište kriminalaca, prostitucije, XXX-a bilo koje vrste, dilera (ne devizama, nego drogom), ali i žive umetničke scene; SoHo je bio samo kraj sa skladištima i stovarištima sa po kojom galerijom; odlazak u Morningside park na duvku je moglo da znači da se iz istog možda i nećete vratiti; West Side je imao više art-house bioskopa; đubretari su stalno nešto štrajkovali, te je centar planete užasno bazdio;... Nekakav New York kakav sam mogao da vidim samo u filmovima "Midnight Cowboy", "Taxi Driver" ili "Dressed to Kill". Mitološki Grad kojim prepečeni starosedeoci vole da zasenjuju novopridošle.



"A, onda je došao Giulliani...". "Eh, da". Republikanac i advokat poznat po progonu mafijaša, Rudy Giuliani je 1993. postao 107-mi gradonačelnik Velike Jabuke i rešio da istu izglanca, a crve potamani. Njemu se zadesilo da se avioni skucaju u WTC 2001, a trenutno i on juri kandidaturu za predsednika USA. Giuliani, koji likom i delom neodoljivo podseća na Dobrivoja Budimirovića Bidžu, je rešio da New York treba da postane jedan poželjniji i prijatniji grad za turiste (samo još da mu turimo i bele ogradice). Times Square je verovatno najvidljiviji simptom njegovog velikog spremanja. Cloaca Maxima je lepo očišćena, ološ je proteran i pozatvaran, a umesto toga imamo zidove i zidove reklamnih ekrana sada već pretvorenih u prepoznatljivi landmark novog Novog Jorka. Beskrajno velike reklamne slike prodajnog lanca Target, koji prodaje beskrajno nekvalitetnu kinesku robu zamazanu dobrim pakovanjem. McDonald's izgrađen u duhu Broadwayskog teatra sa zaslepljujućim ulazom iza kojeg se kriju već dobro poznate đakonije junk-food industrije. Virgin, MTV, Verizon, Sony, Disney ... ljudi dolaze na Times Square samo da fotografišu... reklame.



Diznifikacija se proširila na celo ostrvo. U SoHo-u su sva skladišta uredno prerađena u hip modna studija i skupe galerije koje vam nude Pikasa (to je stvarno poslednje što želim da vidim u Americi). Industrijska bare-brick arhitektura dobija pakovanje poželjnog, skupog i sterilisanog. Greenwich Village sa avangardnom socio-kulturnom istorijom (Beat generacija, Stonewall riots...) je postao preskup kraj u kojem stanuju celebrities. Logika je očigledno jednostavna: Cool avangardni umetnici su uvek živeli u nekakvim jeftinim krajevima grada, jer su, jel'te, siromašni. Onda taj kraj postane super cool i privuče one likove što nisu cool, ali imaju love. Kraj poskupi, a umetnici se upute u osvajanje nove teritorije.

Ponesen pričom o mitskom prljavom gradu i u potrazi za preostalim crvima uglancane jabuke, uputio sam se u East Village, središte nekadašnje NYC underground kulture. Trebalo bi strana i strana za nabrojati sve umetnike, muzičare, pisce, glumce i razne arty pojave koje su delovale u ovom komšiluku. Stižem do kultne St. Mark's Place ulice, stencil art po zidovima i galerije u rupama. Na iPod-u se taman vrti Sonic Youth obrada Iggy Pop-a "I Wanna be Your Dog". Ulazim u jednu od neizbežnih radnji sa majicama u nadi da ću možda nabasati na recimo Sonic Youth's "Confusion is Sex". Na rafovima uglavnom stoji loše štampan otpad za turiste, a od Sonic Youth asortimana mi nude "Washing Machine". Ne hvala. "Ali imamo The Strokes. To svi traže". Na kraju kupujem New York Dolls praistoriju, ne zato što sam ih ikada voleo, nego zato što je majica dobro izgledala. Malo dalje niz ulicu, a već na početku Alphabet City-a je čuvena zgrada sa Led Zeppelin omota "Physical Grafitti". Dobro, i to smo zapljunuli. Skrećem na jug, a tamo pored pijace in memoriam grafit Joe Strummeru. Počinje da mi sviće da se ponašam kao lobotomirani turista u potrazi za underground memorabilijama. Kakva glupost. Ali evo me u epicentru: CBGB. Kultni klub u kojem su porasli Ramones, Talking Heads, Blondie... Klub se toga dana konačno zatvarao posle 30 godina jer se više nije imalo para za zakupninu. Ispred je nekoliko kamera i reportera, a odrtaveli rokeri daju izjave. Patti Smith to veče ima čast da svojim koncertom zatvori to poglavlje u istoriji r'n'r-a. Ja se slikam u sakou (koji sam obukao 5 puta u životu) ispred jednog od najlegendarnijih underground klubova na svetu. Prizor koji mi govori ono što ću tek kasnije pomisliti: prisustvujem sahrani pop-kulturne epohe i baš me briga. Ako je došlo vreme da se neokupani buka i bes zamene upeglanim i bogatim dečacima čije su tate vlasnici modnih kuća, onda tako i treba da bude.



Nije nikakav Giuliani očistio New York (mada je dosta pomogao), nego je grad nastavio svoj život nekuda dalje. (Što se ne može reći i za većinu likova sa početka ove priče. Sedeljku smo hitro napustili kada je krenuo ozbiljan žal za prošlos' uz gledanje starih snimaka predstava.) Gradovi posle određene stepenice u svom rastu postaju nezavisni organizmi, a vlasti samo imaju iluziju da ga kontrolišu. Ostaje nepromenljivi kvalitet koji neki zovu duh mesta. Znate o čemu pričam. Kada bi SKC ili Akademiju sravnili sa zemljom na tom mestu bi zauvek ostao smrad mokraće, trave i piva.
Ali mi se nismo makli sa Manhattan-a, a NYC je mnogo više od tog ostrva. Crvi su očigledno zbrisali u neki drugi kraj jabuke. Jel' to neko reče Brooklyn?

"kick off your shoes
come join the show
get the blues and let yourself go
take off that happy smile, madame
ride the magic hearse
to the city of the damned"

outro soundtrack: "City of the Damned", The Gothic Archies

---

Stephin Merritt
Stephin Merritt je opsesivni tekstopisac i muzičar, a po mnogim kritičarima predstavljen kao Cole Porter naših dana. U pitanju je East Villager koji stoji iza bendova The Magnetic Fields, The Gothic Archies, Future Bible Heroes i The Sixths. Živeo u Bostonu i Berlinu, da bi se kasnije stalno nastanio u East Village-u u New Yorku. Čitavu deceniju (90-te) je bio poznat samo uskom krugu fanova indie zvuka sve do kultnog izdanja svog benda The Magnetic Fields "69 Love Songs" iz 1999. Čovek je stvarno uspeo da napiše, uglazbi, otpeva i odsvira 69 pesama (ljubavnih). Potpunog non-star izgleda, Merritt sedi sam po gay barovima East Village-a i piše pesme. Preporučujem bilo koji od njegovih bendova ako ste za savremeni ironični angst umotan u goth, synth, vodvilj, mjuzikl i bog zna šta još. "Death smiles at us all. All we can do is to sing back"

Boris Vian
U božićnom izdanju nedeljnika The New Yorker se pojavio opširniji članak o Borisu Vianu. Konačno se neko setio jedinstvene literarne pojave posleratnog Pariza. Vian je bio veliki ljubitelj američke kulture iako nikad nije kročio u Ameriku, a često je i pisao pod engleskim pseudonimom Vernon Sullivan. Svirao je jazz i pisao o istom, prevodio Chandlera na francuski i pisao o Americi kao da je tamo rođen. Iako okružen tadašnjim pomodnim egzistencijalizmom, Vianovu prozu bih opisao kao čitljivi nadrealizam (poput Flann O'Briana). Začudno, emotivno i igrivo. Pod svojim imenom je napisao 5 romana: "Vadisrce", "Pena dana" (najlepši ljubavni roman koji sam ikada pročitao), "Jesen u Pekingu", "Crvena trava" i "Pljuvaću po vašim grobovima". Poslednji mu je doneo (ne)slavu kada je jedan lik u stvarnosti ponovio ubistvo iz knjige. Znao je da neće poživeti dugo. Umire u 39-toj godini za vreme projekcije filma urađenog po "Pljuvaću po vašim grobovima". Sećam se da su srpsko izdanje te knjige ljudi kupovali samo zbog Mapplethorpove fotografije na naslovnoj strani (Čovek u poliesterskom odelu).

---

privatna galerija
Upper West Side
http://picasaweb.google.com/macasev/UpperWestSideNewYorkCityNewYork
Times Square
http://picasaweb.google.com/macasev/TimesSquareNewYorkCityNewYork
Greenwich Village
http://picasaweb.google.com/macasev/GreenwichVillageNewYorkCityNewYork
SoHo
http://picasaweb.google.com/macasev/SoHoNewYorkCityNewYork
East Village
http://picasaweb.google.com/macasev/EastVillageNewYorkCityNewYork

izvori dodatnih fotografija:
Stephin Merritt - www.cerysmaticfactory.info
Boris Vian - www.strictement-confidentiel.com